Vile iz Biogradske gore

Samo pola sata od Kolašina, čarobnog malog grada ušuškanog u obronke planina, čeka vas jedna od tri jedine preostale evropske prašume, misteriozno mesto na kojem noću plešu vile, a po čijim se nepreglednim šumama u danima najveće slave, daleko od reflektora, šetala i prelepa Sofija Loren. „Biogradska gora“, jedan od pet zaštićenih parkova prirode Crne Gore, mesto je na kojem ćete na trenutak zaboraviti ko ste, odakle ste i kuda ste pošli. Hektari nepregledne listopadne šume, šušte i šapuću tajne stare pet vekova. Toliko su stara vrletna stabla koja ljudska ruka nije takla, a koja ni danas ne sme da takne. Bukve i hrastovi koji vas visoko natkriljuju, nedvosmisleno će staviti do znanja da ste samo trenutak u njihovoj večnosti. Još je kralj Nikola zabranio da se ova divlja priroda takne, niko nije posekao nijedno stablo u toj prašumi vekovima, a čak i ona koja sama padnu od starosti, ostaju da se jedine sa zemljom koja ih je odgajala. Ljudska pomoć tu nikome ne treba, ni brojnim životinjskim vrstama, ni crnogorskom risu koji živi u ovoj gori, ni cveću...

I dok opijeni vazduhom i prirodom šetate po tom bespuću, misleći kako nema veće lepote, usred šume ušuškano, mirno i zeleno, čeka jezero na nadmorskoj visini od 1.094 metra. Puno je pastrmke koju možete da pecate, ali kako kažu čuvari parka „poljubite pa vratite u vodu”, a možete se i provozati kanuom po toj misterioznoj čaroliji na koju noću, kažu, i danas dolaze vile da igraju. Treba vam samo nekoliko sati da se vratite prirodi i sebi, da odmorite telo i dušu i krenete dalje. Možda, ako imate vremena, još malo skrenete s puta, ovaj put ka Durmitoru i Žabljaku, ka još jednom parku neprocenjive lepote, pre nego nastavite put Jadrana ili možda ipak odlučite da ostanete zarobljeni u planinskoj čaroliji.

Međed sa Durmitora

A na vrhovima Durmitora i krajem proleća sneg. Obasjan suncem, ali tvrdoglavo neotopljen čak i tokom leta. Pričaju Crnogorci da jedan od vrhova, popularni Međed, najavljuje dolazak proleća, jer u njegovom podnožju puca led i to strašnim praskom koji čuje pola Crne Gore! Mreška se pod njim Crno jezero koje tako zovu uprkos divnoj smaragdnoj boji, pošto sa visina izgleda kao da je crno. Najlepše gorsko oko Durmitora, tako nestvarno, izopšteno iz stvarnosti... Dok šetate oko njega samo još fali da odnekud istrči zec i kao Alisu vas odvede duboko u zemlju čuda... Nadmorska visina jezera je 1.418 metara, temperatura vode leti prelazi 22 stepena, tako da je, ma gde da ste pošli idealno mesto da sa sebe skinete sve brige i ostavite ih zelenim dubinama da se vrate tamo gde i danas pliva kaluđerova kapa.

Jer legenda kaže da je Sveti Sava „kriv“ za nastanak jezera. Tu je, naime, nekad bio manastir u kojem je Sava jednom prenoćio ali mu kaluđeri nisu verovali da je svetac, pa su ga optužili da im je ukrao petla. Naljuti se Sava i povika: „Dabogda da se zemlja provali tamo gde vam je sada manastir, to se mesto ne zvalo ni varoš ni selo, no se zvalo Crno jezero.“ Tako i bi, a u sredini jezera se u viru i danas vrti jedna kaluđerova kapa. Ili bar tako kaže legenda...

Za razliku od Biogradske gore na obodima Bjelasice, u ovom se jezeru ogledaju šume četinarske, a miris borovine opija sva čula, terajući vas da ostanete „još samo malo“... Priznajem, toliko sam puta išla na crnogorsko primorje, a nikada nisam pomislila da napravim pauzu i otkrijem ovaj divlji sever. Zato sam beskrajno zahvalna ambasadi Crne Gore u Beogradu i nacionalnoj tursitičkoj organizaciji ove zemlje za čaroliju koju možda sama nikada ne bih otkrila. Nakon ovog iskustva, neće mi se više desiti da tako bahato vozim kroz vrleti i kanjone čekajući da put prođe. Sad znam gde treba da odem da napojim dušu mirom i lepotom... A ima tu još stanica, vodili su oni mene i na Skadarsko jezerо i na reku Taru, o čemu tek može da se priča, ali o tome neki drugi put...