Znanje čuva kao oči u glavi!

U eri masovne proizvodnje četki u jednom kraju prestonice i dalje se neguje ručni rad, a četke se prave sa mnogo ljubavi, znanja i motivacije za čuvanje zanata od zaborava. Tradicija duga 70 godina prkosi svim izazovima, a zanimljivo je i to da je četkar Stevo Gelevski posao nasledio od tasta.

U radionici u kojoj sve podseća na neka prošla vremena zatekli smo tog zanatliju kako radi za mašinom starom skoro sto godina. Kako kaže, u vreme kada je napravljena, bila je inovativna jer je imala motor.

- Ovo su majstori nekada koristili za bušenje rupa na drvenom telu četke, u koje su se usađivala vlakna. Moj tast je mašinu nasledio od majstora od koga je učio zanat. Iako sada imam druge mašine, ova mi je prirasla srcu i ostaće ovde makar kao eksponat - započinje priču Gelevski i sa žarom u očima se priseća vremena kada se kao mlad momak oženio.

- Ovim poslom se nisam bavio pre braka, ali ispostavilo se da je četkarski zanat moja sudbina. Najpre sam tastu pomagao u radionici, a kada se penzionisao, odlučio je da ga supruga i ja nasledimo. Srećan sam što smo tako sačuvali porodičnu tradiciju - rekao nam je Gelevski i dodao da mu je najveća motivacija kada na kraju dana pogleda ono što je svojim rukama napravio.

- Nekada ume da bude i teško. Troškovi su veliki i žao mi je što su se vremena promenila jer si ranije radio da bi imao, a danas radiš da bi preživeo. Ovo je posao od kojeg čovek ne može da se obogati jer se obim posla smanjio - kaže sagovornik „Alo!“, koji i pored teškoća posao radi sa uživanjem, i tvrdi da je najbitnije znanje, koje mogu da prenesu jedino pravi majstori.

- Za ovaj zanat potrebno je i znanje stolara kako bi se od komada drveta napravio oblik četke. A što se tiče vlakana, ona se moraju pravilno pripremiti. Njih treba dobro oprati, a zatim uvezati u snopove, koji se seku na određenu dužinu. Sledi kuvanje vlakana tokom najmanje dva-tri sata, u posebnom kazanu, sa deterdžentom i malo slane sode - objašnjava Gelevski i dodaje da tek nakon svega toga dlaku češlja i ostavlja da se osuši.

Iako postoji mašina koja bi mu olakšala posao, on uglavnom radi ručno. Pred uglavljivanje u drvo, kako kaže, dlaka mora da se rastrese, i to je ujedno poslednji korak. Inače, u njegovoj radionici se prave sve vrste četki, pa čak i one velike - za auto-perionice, a Gelevski ističe da je zbog uvoza i masovne proizvodnje u jednom trenutku morao da pronađe način kako da sačuva posao.

- Usmerio sam se ka onome što se velikim proizvođačima ne isplati da prave, a to su četke po porudžbini, za koje ljudi dolaze sa nacrtom. Često pravim i četke koje služe kao pomoćni deo nekoj mašini. Tako sam jednom prilikom napravio četku koja je pomogla skidanju pčela sa ramova kako bi lakše moglo da se priđe medu, a da se pritom pčele ne povrede - kaže on.

Gelevski ima sina, ali, kako kaže, on je još dete. I pored toga voli da svrati u radionicu i pomogne u poslu, te postoji nada da će zanat ostati još dugo u porodici.