Ogrebotine, modrice, penjanje po drveću, silazak u duboke šahtove, scene kao iz akcionih filmova i telefon koji ne prestaje da zvoni… ovako izgleda jedno obično popodne volontera „Animal reskju Serbija“ koji u prestonici spasavaju životinje.
Da bi uvek bili spremni za akciju, održavaju kondiciju na terenu na Adi Ciganliji.
Ekipa „Alo!“ oprobala se u tim akrobacijama i zaista nije lako.
Za obuku su potrebne, pre svega, volja i želja, jer svako može da bude spasilac, samo ako to želi, kaže nam Sofija Kujundžić (23), spasilac koji ima najviše akcija u Beogradu iza sebe, preko 500 njih.
- Obuka za početni nivo traje dva dana i to je samo osnova. Da bi spasilac išao sam u akciju, potrebna je praksa, jer je svaki izlazak na teren improvizacija, kao i ove sprave gde mi vežbamo. Nijedna situacija nije ista, kao ni drvo ni krov na koje se penjemo. Zato je potrebno i vreme da se nauči da se razmišlja kao spasilac, da upotreba ozbiljne opreme postane rutinska stvar - objašnjava Sofija i dodaje da svakodnevnim vežbanjem penjanja po ovim spravama na drveću na visini od oko šest-sedam metara volonterima služi za održavanje kondicije, uvežbavanje motorike i osećaja za ravnotežu.
I probali smo. Šlem na glavu, rukavice na ruke i spasilački opasač na telo. I polako. Noga pred nogu. Čvrsto držanje za zaštitne kanape. Nekako smo i uspeli, iako nam je pažnju odvraćao jaz ispod stopala od sedam metara. Onda je dunuo vetar i odjednom nam potpuno poljuljao ionako već labav osećaj ravnoteže. Iako se iz aviona moglo videti da reporterki novina „Alo!“ kolena uveliko klecaju i da samo razmišlja kako da se dočepa sledećeg sigurnog oslonca, naša sagovornica kaže da je to sasvim normalno u početku, ali i da se spasilac nikada ne može sasvim opustiti.
OPSADNO STANJE U MALOM MOKROM LUGU Otmica u Beogradu, policija na nogama!
- Zato nam prepreke i jesu klimave, jer kad vetar dune, ništa nije isto. To sam najviše iskusila kada sam se spuštala sa mosta na Adi da spasem mače koje je propalo kroz spojeve na putu na viseći stub visok preko devet metara. Iako sam imala svu potrebnu opremu i visila sa mosta, duvao je vetar, a sunce je baš upržilo. Morala sam da razmišljam kako da priđem uplašenoj životinji koja je bežala od mene. Kad sam videla da je ono siroto već na ivici stuba, počela sam da mijaučem i mijaukala viseći u vazduhu preko 15 minuta, dok se ono nije opustilo, da bih mogla da ga uhvatim - priseća se Sofija koja je na tu akciju izašla prošlo leto u vreme kada je saobraćajni špic u prestonici.
Evo kako danas izgleda naslednica Silvane Armenulić! (FOTO)
Najstrašnije situacije
- Nije mi svejedno kada spasavam pse iz šahtova. To je mali i skučen prostor u kojem nemam gde da pobegnem, niti mnogo prilika da se branim ako me životinja napadne. Nikad ne znam kako će pas reagovati, naročito ako nije vlasničko kuče, a uglavnom i nije - priznaje Sofija i dodaje da su česte situacije kada životinje upadaju u šahtove, što je veoma opasno jer vrlo lako može da se desi da i dete upadne u njih, jer na mestu pokradenih šahtova ostaju neobeležene rupe.
Sofijina koleginica Irena Uzelac (49) priseća se slučaja kada je u Savskom rukavcu, pre dve godine, izvadila psa iz zaleđene vode.
Gori LUKSUZNA JAHTA u Hrvatskoj (VIDEO)
- Pas je krenuo za pticama i propao kroz led. Tu je bio pet sati dok nismo došli mi. Uskočila sam u vodu u ronilačkom odelu. Ruke su mi se odmah ukočile od hladnoće, ali adrenalin je radio svoje. Pas je bežao od mene sve dok ga nisam umirila. Onda smo morali zajedno da zaronimo da bismo izašli, na šta se pas prestravio. Dodala sam ga kolegi u čamac, a pas ga je od straha ujeo - priseća se Irena i dodaje da su ga brzo vratili vlasniku.
Nagrada za sav taj rizik, penjanje po krovovima, silaženje u šahtove u kojima su preplašene životinje, boravak i u vazduhu i u vodi, jeste neprocenjiv osećaj spasenog života, ističe Sofija koja je do sada spasavala, mačke, pse, zmije, ptice, pa čak i jedno jare.
PROČITAJTE VESTI KOJE SMO IZDVOJILI ZA VAS - OVDE
Komentari (0)