Ona živi u manastiru od svoje 12 godine i retko se pojavljuje u javnosti. Na intervju za Sputnjik pristala je kada se, posle dužeg razgovora.

Moli nas da praštamo, jer nikom više ne veruje, najmanje novinarima.

„Dok je KFOR obezbeđivao manastir, pitali su me šta je to Kosovo, rekla sam samo kratko — ’Kosovo je Kosovo‘. Za neke je to provincija koju treba oteti od matičnog naroda, zauzeti je. A svi znamo da je teže braniti, nego napadati“, uvodi u razgovor mati Anastasija iza zidina svetinje, mesta molitve od 15. veka, koja je danas opkoljena isključivo albanskim naseljima.

Za neke druge, nastavlja Anastasija, Kosovo je poligon na kome odmeravaju svoje snage i nimalo ih nije briga ni za jedan ni za drugi narod.

„Nije ih briga ni za one koji čine nepravdu, ni za one koji je trpe. Oni tu gledaju samo svoju korist. Nije ih briga za one kojima je to sve, kojima je to zemlja njihovih dedova, pojam i srž postojanja, kojima, kad god nešto veliko treba reći, uvek je Kosovo kao izreka, simbol — ’ravno kao Kosovo‘, ’izgibosmo kao na Kosovu‘, ’lepo i duboko kao Kosovo‘, simbol duhovnosti, svega“, priča mati.

Čuda Svetog Joanikija Devičkog ovde su dovodila ne samo pravoslavne, već i Albance

Mnogi su posle molitve nad njegovim moštima, koje se čuvaju u manastirskoj crkvi, progledali, nepokretni prohodali. Čuda Svetog Joanikija Devičkog ovde su dovodila ne samo pravoslavne, već i Albance, sve do 1999. godine, kada je opljačkan, i kada je razbijena ploča na kivotu sa moštima Čudotvorca, a ikone oskrnavljene.

U pogromu 2004. godine oko hiljadu albanskih ekstremista nasrnulo je na svetinju i spaljena je u prisustvu vojnika KFOR-a. Monahinje su, tek pod pretnjom silom, napustile svoj dom, ali su se ubrzo i vratile. I ne nameravaju da odlaze.

„Kako probuditi one koji spavaju? One koji su naizgled budni i rade na štetu svog naroda, njih treba onemogućiti. Za sve se više bore, osim za svoju zemlju, za svoj narod koji strada. Ako bi smo mi uradili ono što je potrebno za opstanak crkve i njenog naroda na ovom prostoru, onda bi sve ostalo došlo kao poklon“, kaže mati Anastasija.

U poslednje vreme se insistira na tome da se konačno, brzo reši Kosovsko pitanje. Čuli smo čak i predlog jedne Amerikanke da se crkve premeste na neko drugo mesto…

— Možda nemam pravu stručnu reč za tako ponižavajući predlog. Svi znamo da to ne može da se uradi, da se neće uraditi, ali sa tim predlogom nas neko, ko god on bio, ponižava. A i sva ta ubrzanja, šta rade sportisti na terenu, kad se ubrza ritam, svi ubrzavaju, ubrzavaju ga oni koji žele, ubrzajmo i mi. Odgovorimo na ta ubrzanja, odgovorimo im, dočekajmo njihovu loptu i vratimo je natrag onima koji su je poslali.

Bez borbe se ništa ne može; ako je car Murat znao da se ne može zadobiti tuđe, „na dušeku sve duvan pušeći“, moramo i mi to znati, kao Hrišćani mnogo više. Nije ni greh ni nepravda stajati svoj na svome i braniti se, ako do toga dođe. Zašto smo mi to zaboravili, zašto nismo uradili ono što su naši dedovi i pradedovi? Recimo i da crkve premestimo, a šta ćemo sa kostima naših predaka, kosovskih junaka, uopšte naših predaka? One zrače. To što su porušili spomenik, on je kamen, ali njihove kosti su tu.