Iako je ovaj izraz najčešće upućen ženama, priča kaže da je Nasta bio muškarac. Reč je o Karađorđevom savremeniku Anastasu, od milja zvanom Nasta. Cincarinu sa Dorćola, iz bogate i ugledne trgovačke porodice koja je pomagala ustanike. Nasta je bio među retkim Beograđanima koji su bili kadri „stići i uteći i na strašnom mestu postojati“ nakon propasti Prvog srpskog ustanka. U opštoj bežaniji koja je nastupila među beogradskim življem, kada je već bilo izvesno da će Turci ući u Beograd 1813. godine, ukućani su zaboravili da Nastu povedu sa sobom.

 

Kada su Turci ušli u Beograd, na ulicama i u kućama nije bilo žive duše. Nasta, koji je zaista bio „sumasišavši“, ostavljen na milost i nemilost Turcima, išao je pustim ulicama, smejao se, pevao, igrao, dozivao nepostojeće ljude... Kada su ga Turci ugledali takvog i shvatili da je Nasta lud, poštedeli su ga, smatrajući da ga je Alah time dovoljno kaznio.