Jedna takva desila se tokom NATO bombardovanja SRJ, a njen glavni junak je bio šef seoske železničke stanice u Rumuniji. Na osnovu tog neverovatnog događaja snimljen je i film sa Armandom Asanteom u glavnoj ulozi koji je nagrađen u Kanu.

Te, nama svima po zlu nezaboravnoj 1999. godini, dok su po našoj zemlji padale NATO bombe, iz Mađarske je u Rumuniju ušao voz koji se uputio prema granici sa Srbijom.

U vagonima su se nalazili NATO vojnici iz američke baze Ramštajn u Nemačkoj, kao i vojna oprema među kojom je bio i radar, koji je trebao da nagleda teritoriju SRJ.

Voz je bez ikakvih problema ušao u Rumuniju i došao do sela Pjelešti kod Krajove, oko 100 kilometara istočno od Negotina.

Situacija je, barem onima u vozu, bila rutinska. Trebalo je da produže dalje, bez ikakvih problema, pošto je u pitanju bio NATO transport. A vazdušni i kopneni transport kroz Rumuniju bio im je slobodan.

Ali šef te stanice bio je Florin Patračoju, čovek kom su propisi bili "sveta knjiga"... Tada u četrdesetim godinama života, Patračoju je bio klasičan primer službenika koji poštuje propise po svaku cenu. I to bukvalno.

Rumunska vlada je Amerikancima garantovala nesmetan prolaz, sve je teklo po dogovoru, ostalo je još svega pet kilometara do baze rumunske vojske u kojoj je trebalo da bude instaliran radar. Voz je već kasnio tri dana i svima se žurilo, a onda im je Patračoju poslao jednu od svojih službenica, Ekaterinu Parvu, da proveri da li su papiri u redu.

I tu se desio kolaps sistema…

Proveravajući papirologiju Parvu je primetila da nedostaje jedan – pečat.

Prijavila je problem svoj šefu Patračojuu i tada je počela priča koja je pretočena u film.

Patračoju je, naime, odbio da dozvoli kompoziciji da napusti stanicu! Naredio je skretničaru da prebaci skretnicu na slepi kolosek, a zbunjeni Amerikanci gledali su ga u čudu.

Revnosni šef stanice pozvao je carinike iz Krajove da dođu i provere voz. Oni su ubrzo bli u Pjeleštiju, a kada su videli voz i shvatili okakvom se transport radi, odradili su rutinski pregled i rekli Patračojuu da ih propusti.

Patračoju je, pak, od njih tražio da pečatom overe dokumentaciju, rekavši da samo tako može. Ali, carinici to nisu želeli da urade, pošto bi značilo da sun a sebe preuzeli odgovornost.

Umesto toga pokušali su da utiču na šefa stanciepričama o “važnosti misije”, “višoj sili” i sličnim stvarima.

Patračoju nije naseo.

Odbio je da dozvoli kompziciji da napusti stanicu.

- Ne može bez carinskog pečata – bio je izričit Patračoju.

Počelo je užurbano telefoniranje, zvali su pretpostavljenje, pitali šta se dešava. Komandant voza Hesus Flores je bio van sebe.

Naravno, čitav problem došao je do vrha rumunske države.

Kada su saznali do kakvog je problema došlo, najviši funkcioneri države održali su u nekoliko sastanaka, ne bi li sredili problem. Bilo je čak i predloga da Patračoju bude pod hitno smenjen, ali se od toga odustalo jer je čovek, jednostavno, bio u pravu.

Kako je vreme odmicalo, takosu i američki vojnici počeli da gube nadu da će se pomeriti s male železničke stanice usred Rumunije. Izašli su iz voza, šetali, pušili…

Vlast je pokušala “šok terapijom” da ubedi Patračojua da pusti kompoziciju. Poslali su dvojicu visokih zvaničnika državne železnice, koji su na blef pokušali da mu priprete otkazom ako ne odustane.

- Neka neko drugi preuzme stanicu, pa će moći da radi šta hoće – bio je uporan Patračoju.

Tek oko 17 sati Patračoju je uspeo da istera svoje. Dobio je pečatirane papire i pustio je voz da ode dalje.

I taman kada su svi očekivali da je mukama došao kraj, pokvarila se lokomotiva! Bili su prinuđeni da još sat vremena provedu na železničkoj stanici od čijeg su šefa pošto-poto želeli da pobegnu!

Nakon popravke lokomotive ta želja im je i ispunjena i otišli su dalje. Prešli su tih nekoliko kilometara, koliko ih je delilo od baze u kojoj je trebalo da bude postavljen radar.

Ali priči tu nije kraj…

Nakon što je NATO bombardovanje SRJ završeno i pošto više nije bilo potrebe da američki radar bude u Rumuniji, nedaleko od granice s našom zemljom, vojnici su se pokupili i s opremom krenuli ka Mađarskoj, a odatle ka svojoj matičnoj bazi Ramštajn u Nemačkoj.

Naravno, preko Pjeleštija.

Naravno, Patračoju je bio na poslu.

Naravno, opet se desilo nezamislivo…

Patračoju je, naime, u međuvremenu izračunao da po važećim rumunskim propisima NATO mora da plati taksu za korišćenje rumunske železnice.

Cena? Prava sitnica! 45.000 američkih dolara! U suprotnom, “dalje neće moći”!

Da li traba pominjati daje komandant Flores, koji je već imao trauma zbog Patračojua, bio van sebe kada je čuo za račun?

I opet su počeli da zvone telefoni, svi su pokušavali da objasne Patračojuu da se smiri I propusti kompziciju, zvali su ga i iz državnog vrha…

Ali on nije nameravao da odustane! Propisi se moraju poštovati, tako je učio u školi i držao se toga kao “svetog pisma”.

Rečeno mu je da ih pusti i da će Amerikanci platiti taksu kada stignu u Mađarsku.

Naravno, Patračoju je to tražio napismeno…

I dobio je.

Ali ovog puta bez adekvatnog potpisa…

Naime, dobio je telegram iz Bukurešta u kojem je pisalo da je dogovor postignut, da je sve u najbljem mogućem redu, te da propusti voz.

Revnosni šef stanice primetio je da je telegram potpisala osoba zadužena za teretni transport.

Ali ne i osoba zadužena za putnički. A voz je imao putnike – vojnike.

Patračoju je obavestio vlastiu prestonici damu “duguju” i taj potpis.

U međuvremenu je više puta proveravano da li je moguće da su troškovi baš 45.000 dolara. I svaki put je konstatovano da je Patračoju u pravu.

Naposletku je stigao i drugi telegram, onaj koji je Patračoju tražio.

Voz je konačno napustio stanicu, a komandant Flores i njegovi vojnici uspeli su da pobegnu “ljutom neprijatelju”.

Po ovom neverovatnom događaju snimljen je film “California Dreamin’”, s Armandom Asanteom u ulozi američkom komandanta.

Pogledajte insert iz tog filma: