Bio je petak, 18. maj 2009. godine, dan kada je dotakla dno. Na posao je došla u vidno alkoholisanom stanju. Primetili su, poslali je kući i s obzirom na to da to nije bio prvi takav slučaj, u nastojanju da joj zajednički pomognu, pozvali su njene roditelje.

Njeno ime je Andreja. Rođena je 1965. godine u malom podravskom mestu Ferdinandovcu kao najstarije od šestoro dece porodice Bartolić. Ona je lečena alkoholičarka. Iz Vinogradske je otpuštena s dijagnozom alkoholizam F10. 2, i depresija šifra 32. 2. Punih osam godina nije okusila ni kap alkohola. Izvukla se iz pakla alkoholne zavisnosti, a sada samo želi da istraje u apstinenciji i da pomaže drugima.

Priču o Andreji donosi Glas Istre.

Andreja se dugo vremena aktivno bavila sportom. Rukomet je počela da trenira u petom razredu osnovne škole. Uz svakodnevno učenje i druge obaveze, čuvanje braće i sestara, biciklom je išla na treninge, a prelazila je sedam kilometara svaki put kada bi išla na trening.

Ljubav prema sportu i naporni treninzi počeli su da pokazuju rezultate. U Rukometnom klubu Podravka nudili su joj ugovor i školovanje. Odlučila je međutim da upiše srednju poljoprivrednu školu u Križevcima kod dede i bake.

Pre 30-ak godina stigla je u Istru. Prijateljica je dobila posao u Istarskim toplicama, a Andreja igrom slučaja našla posao u Buzetu i tu ostala.

- Znam da to sada glupo zvuči, ali alkohol mi nikada nije prijao, uvek sam imala strašne mučnine i ako sam pila, bilo je to isključivo pivo. Ali, u jednom razdoblju svog života radila sam po nekoliko poslova istovremeno po 12 i više sati. Nisam imala vremena, snage niti sam mogla da kuvam i tada sam shvatila da mi pivo može utoliti glad i malo me podići. U međuvremenu, moja mama je obolela od raka, izjedalo me što sam bila daleko i nisam mogla da joj pomognem. Nedugo zatim, ostala sam bez posla, dve godine sam čistila u Trstu, kratko boravila u Nemačkoj i ponovo se vratila u Buzet.

Alkohol je postao moj mračni tunel u kome sam mogla da se sakrijem od svih, pa i od sebe same. Postao je moja opsesija i jedino što sam mogla toliko snažno da želim. Počela sam sve više da pijem, pa čak i da kombinujem alkoholna pića. Mislila sam da mogu da prestanem, ali uvek sam ispadala gubitnik, a alkohol pobednik. Najčešće sam pila sama. Jedini cilj bio je kupiti alkohol. Po dolasku s posla zaključati se u podstanarski stan i opijati. Celo vreme sam bila svesna da imam problem. Uvek sam mrzela pijance, a sada sam to postala i sama, prepričava Andreja Glasu Istre svoja mučna iskustva.

Najčešće je pitaju kako je zaglibila u zavisnost, ali na to pitanje nema odgovora. Samo zna da je počela da oseća žudnju za alkoholom i da joj je bio potreban da bi mogla da funkcioniše. Pod uticajem alkohola nije želela ni sa kim da razgovara, izbegavala je čak i prijatelje, odlagala je sve obveze, pa i kućne poslove.

Kada pivo više nije postizalo željeni efekt, počela je da pije sve više, da ga meša sa vinom i sa žestinom. Uoči odlaska na zabavu prvo bi se kući "urokala" votkom i onda otišla na zabavu. Počela je da se budi noću i da razmišlja samo o alkoholu. Između polica sa hlebom i alkoholnim pićem, uvek bi odabrala ovu drugu.

- Žickala sam novac od drugih, posuđivala ga. Zato se i kaže da je alkoholizam socijalno-medicinska bolest. Zavisnik propada mentalno, fizički i socijalno, prepuštajući se poroku. Bilo me stid, a nisam mogla da se oduprem. Toliko se brzo zapadne u zavisnost, a toliko dugo treba da se iz nje izađe, rekla je Andreja.