Đorđe Karađorđević bio je stariji brat kralja Aleksandra i prvorođeni sin kralja Petra, koji je trebalo da nasledi presto, ali je sudbina imala drugačije planove za njega.
Ime je dobio po pradedi Karađorđu Petroviću. Rođen je 1887. godine na Cetinju kao prvi sin kralja Petra I i knjeginje Zorke, ćerke crnogorskog kralja Nikole I. U to vreme presto Kraljevine Srbije bio je u rukama Obrenovića, a Karađorđevići su, praktično, bili u izbeglištvu pa su tu rođena i sva ostala deca ovog kraljevskog para. Porodica je na Cetinju živela sve do 1894. kada Zorka umire, a kralj Petar I i deca odlaze u Ženevu.
Prema tradiciji Karađorđevića, nakon školovanja u Parizu, u Rusiji upisuje vojnu školu u Kadetskom korpusu cara Aleksandra II. U želji da se sopstvenim snagama probija kroz život, nikome od svojih kolega iz klase nije rekao ni reči o "plavoj krvi" koju je imao, krijući i samu činjenicu da su mu tetke udate za pripadnike ruske carske porodice.
Vojnička rutina mladog Đorđa bila je prekinuta Majskim prevratom 1903. godine kada su u Srbiji ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena Draga Mašin.
Zaverenici odlučuju da na presto vrate Karađorđeviće, pa Đorđe, sa svojih 16 godina, postaje prestolonaslednik kao sin prvenac.
I sam kralj Petar je želeo da što pre Đorđe sedne na presto a on se skloni iz političkih igara koje nikako nije voleo. Kako bi Đorđe što pre završio svoje obrazovanje, za tutora mu je uzet Mihajlo Petrović Alas. Vrstan matematičar ali i čovek čudnih navika za Beograd toga doba.
Njegov uticaj na mladog princa bio je ogroman, a vremenom su postali i veoma dobri prijatelji. I sam Đorđe je imao čudne navike, pa se mogao videti kako u pola noći izlazi na jahanje, ili vozi jedan od prvih automobila u gradu ili sedi sa alasima na Dunavu.
Ovakvo ponašanje nikako nije smetalo običnom narodu , čak naprotiv, Đorđe je bio omiljena ličnost u srpskom narodu. Posle kralja Petra daleko najomiljenija.
Sa druge strane određeni članovi "Crne ruke" kao i neki političari imali su šta da zamere kraljeviću. Išlo se dotle da je planiran i atentat na njega, za šta postoje i dokazi. Navodno je u planove bio umešan i sam princ Aleksandar a za sve je znao i kralj Petar koji se trudio da izgladi odnose između Đorđa i svih ostalih. Bilo kako bilo 1909. godine ispred kuće u Krunskoj ulici u kojoj je princ Đorđe živeo, odjeknula je snažna eksplozija. Pukom srećom Đorđe je osta nepovređen.
Ovome je prethodio govor kraljevića Đorđa iz 1908. godine, u jeku Aneksione krize. Tom prilikom, kada ga je slušalo gotovo 20.000 ljudi , on je veoma oštro govorio o Austriji a na kraju je zapalio austrijsku zastavu. Nakon ovoga i sama Austrija je blagonaklono gledala na uklanjanje Đorđa sa vlasti.
Đorđe Karađorđević , od svoga dede Karađorđa , nije dobio samo ime već i narav koja je najblaže rečeno bila preka. je bio izrazito prgave naravi, 1909. se desio incident u kojem je, u napadu besa, šutnuo poslužitelja Kolakovića u stomak, a ovaj je umro nekoliko dana kasnije.Đorđe je odmah zatim abdicirao u korist mlađeg brata Aleksandra.Što nisu uspele bombe , uspela je njegova prgavost.
Učestvovao je u oba balkanska rata, i u Prvom svetskom, kada će biti teško ranjen u Bici na Mačkovom kamenu, kod Krupnja, prilikom vođenja junačkog kontranapada protiv neprijatelja koji je nadirao. O ovom jurišu se takođe u javnosti jako malo zna, a bio je jedan od onih koji su mogli odlučiti rat. Zapisano je da je Đorđe skoro demoralisanim vojnicima poviknuo: „Vojnici! Ja sam princ Đorđe, stariji sin vašeg kralja! Neka hrabri pođu za mnom!“.
Mnogi istoričari toga doba se slažu da jeste bio malo čudan čovek, ali se isto tako slažu da je nepravedno odveden u psihijatrijsku bolnicu u Nišu 1925. Postoje mišljenja da ga je njegov mlađi brat tamo poslao, plašeći se njegove popularnosti u narodu ili je samo podlegao pritiscima političara koji su se istinski plašili Đorđa. Kao neposredni uzrok njegovoj hospitalizaciji navedena su određena preteća pisma koja je Đorđe pisao , u kojima je spomonjao i Aleksandrovu decu. Autentičnost tih pisama je u najmanju ruku upitna.
Bilo kako bilo Đorđe se našao i psihajtrijskoj ustanovi zaboravljen od mnogih sve do 1941., kada je Nemačka okupirala Srbiju. Njemu je od strane okupatora ponuđeno da postane kralj i tako da legitimitet nemačkoj vlasti. Đorđe je to glatko odbio, odbio je i ponudu da živi u Belom dvoru, nije želeo da njegova sloboda bude plaćena slobodom celog naroda. Time je stekao poštovanje svih, pa čak i neprijatelja dinastije.
Malo je poznato da je Đorđe Karađorđević jedini pripadnik dinastije koji je za vreme rata bio u zemlji. Nakon što su komunisti oslobodili Beograd sreo se sa generalom Pekom Dapčevićem i čestitao mu na pobedi. Peko mu je ponudio od države lični automobil i vozača, ali je Đorđe i to odbio, rekavši da mu je dovoljan njegov bicikl.
Živeo je povučeno u Beogradu u skoro potpunoj anonimnosti sve do 1972., kada je umro i kada je sahranjen na Oplencu.
Komentari (0)