- Na nošnjama se, kao motiv, često pojavljuje kvadratna slovenska svastika sa semenom i njivom, a predstavlja plodnost i berićetnost – kaže u razgovoru za Alo.rs umetnički fotograf Pavel Surovi.

Izložba “Slovačke svadbe” našeg sagovornika, u sklopu Etnology People 2020. otvara se danas sa početkom u 10:30 časova ispred Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu. Izložba prikazuje bogat kolorit slovačke nošnje, kao i status porodica do Drugog svetskog rata. Fotografije su rađene u crno-beloj tehnici, ali fotografi su dopunjavali aplikacije i dekoracije posebnom tehnikom retuširanja kojom su farbali pojedine delove nošnje kako bi njihov prikaz bio što verodostojniji. Dodavanjem boje, slike mladih bračnih parova za vreme svadbe, pre ili nakon venčanja, izgledaju još atraktivnije.

Fotografije prikazuju svadbene nošnje Slovaka iz Vojvodine. Za ovaj projekat rađeno je terensko istraživanje, na čelu sa direktorom Kulturnog centra Kisač Pavelom Surovim u saradnji sa predsednikom SKIC Miroslavom Brnom o slovačkim svadbenim nošnjama i prikupljanje fotografija, koje su se našle kod imućnijih porodica. Na prikazanim fotografijama nošnje su izrađene od materijala koji su kupovani u Beču, Budimpešti, Pragu, Parizu, Istambulu. Dominira kašmir, svila, somot, otoman, atlas, štof.

 
 

Delom kojim nadilazi nacionalne okvire stvorio brend

Priča o slovačkim narodnim nošnjama u Srbiji je velika. Ne samo zbog izuzetno bogate privatne kolekcije Pavela Surovog, direktora Kulturnog centra „Kisač“, već i zbog njegovih doživljaja o sakupljanju nacionalnog blaga po škrinjama i tavanima starih slovačkih porodica. I tu se ne završava njegova misija panonskom dolinom..., jer nošnje nije dovoljno samo pronaći, već ih treba „oživeti“ i prikazati u novom, modernom ruhu. Surovi je to učinio kroz “Festival slovačke narodne nošnje Slovaka u Srbiji”, umetničke fotografije i fotomonografije, te skladištenjem artifakta za muzejsku postavku. Rad Surovog je izvrstan primer širenja kulture, zajedništva i čuvanja tradicije. Novim projektom „Slovačke princeze i prinčevi“ Pavel Surovi stvara umetničko delo kojim nadilazi nacionalne okvire. Misijom ovog izuzetnog intelektualca iz malog vojvođanskog Kisača mogu biti ponosni i Slovaci i Srbi.

- Za slovačku tradiciju sam se zainteresovao kao dete igrajući folklor, a kada sam 2015. Imenovan za direktora KC „Kisač“, razmišljajući kako da živnem tu ustanovu, sledeće godine sam pokrenuo „Festival slovačke narodne nošnje Slovaka u Srbiji“. U to sam pored ljubavi prema svom narodu, tradiciji i kulturi uopšte, utkao i svoj intelekt, obrazovanje, znanje stečeno temeljnim istraživanjima, ali i iskustvo u grafičkom dizajnu. Sakupljajući narodne nošnje iz 32 vojvođanskih sela u kojima žive Slovaci, strasno sam se bavio i simbolima, sadržajem, formom, estetikom. Smislio sam da nošnje prezentujem u modernom stilu i kroz fotografije, pa su tako nastale četiri kapitalne knjige - „Slovačka lepota“ (dva izdanja), „Slovačka lepota u narodnoj nošnji“ i „70 suknji je imala“. Time sam hteo da slovačku tradiciju približim mladima, ali i da stvorim nešto zbog čega se u celom svetu može pričati o Slovacima u Srbiji. O slovačkim intelektualcima i izuzetnim stvaraocima, koji su doprineli razvoju Kraljevine Srbije, a potom Kraljevine SHS.... Ne treba zaboraviti da su mnogi učeni ljudi iz Slovačke izabrali da ostanu u Srbiji - priča u razgovoru za Alo.rs Pavel Surovi.

Tri cilja

Objašnjava da se njegova strast prema slovačkoj nošnji rasplamsala još više uvidevši da tradiciju svog naroda može prezentovati kroz razne umetničke forme, na neke nove načine... Pokretanjem „Festivala slovačke narodne nošnje Slovaka u Srbiji“ imao je tri cilja – da mladi požele da obuku nošnje, da se upoznaju sa svojom istorijom, i da kroz edukaciju zavole nošnje svih sela. A potom i da tu tradiciju kroz knjige fotografija upozna sve nacije širom planete sa bogatstvom koje jedan mali narod baštini u Srbiji.

- Naveo sam devojke da prvi put u životu obuku narodnu nošnju zbog fotografisanja za knjigu. Neke od njih su zavolele tu tradiciju, shvatile njenu važnost, a do tada prema njoj nisu imale nikakav odnos. Želim da svi Slovaci u Srbiji vide lepotu narodnih nošnji i šarolikost šesnaest sela. Nažalost, u svakom selu većina ima stav: „najlepše je naše, samo to vredi, druge ne volimo“. Jedna baka sakuplja samo kisačku nošnju, ništa drugo ne bi obukla i nepodnosi. Neretko je prisutan čak i prezir prema svemu što je iz drugog sela. I to želim da kroz festival promenim. Ja sam kosmopolita, volim sve, u svakoj nošnji vidim lepotu. Kad voliš svoj narod, onda voliš i njegovu tradiciju - objašnjava Pavel Surovi.

Princeze i prinčevi

Ovaj nesvakidašnji čuvar slovačke baštine s ponosom ističe da je njegov novi projekat „Slovačke princeze i prinčevi“ predstavlja vrhunsko umetničko delo, a ono će u punom svetlu zasijati na predstojećem “Festivalu slovačke narodne nošnje Slovaka u Srbiji“, koji će se održati ove jeseni, ukoliko to dozvoli epidemiološka situacija.

- Reč je o projektu koji sam radio sa velikom slobodom, jer imam prebogat fundus. Nazvao sam ga „Slovačke princeze i prinčevi“, jer sam otkrio da su moji preci donoseći materijale iz inostranstva, ne samo uveli deo francuske i austrijske mode, već i kopirali njihove princeze i prinčeve. Na primer, Slovakinje su videvši da španska i austrijska kraljica u rukama drže šlingovane maramice, počele i same da to čine prilikom udaje. Venac na glavi zvani „parta“ od 7.000 latica suvog cveća ili cvetića napravljenih od uštirkane tkanine, bio je imitacija te kraljevske raskoši. Uzgred rečeno, mlada je partu skidala u ponoć i u nju stavljala perce koje je nosio mladoženja, što se zajedno čuvalo iznad kreveta i predstavljalo spajanje muža i žene u jedno savršenstvo. Dakle, Slovakinje u Srbiji su sve do 1928. godine želele da izgledaju kao princeze. Šarm muškoj nošnji, odnosno „prinčevski“ sjaj, su davali detalji poput prelepih staklenih dugmad sa ornamentikom, koja su kupovali u Češkoj. Pošto su Francuskinje i Austrijanke ispod suknji i haljina, koje su se od struka do poda širile, imale krinoline (izuzetno krute podsuknje) ili žičane obruče, Slovakinje su počele da nose od tri do sedam pa čak i do krutih šlingiranih podsuknji. A, buržoaska moda koju su takođe sledili, pretočena u seljačku, dobija ovde primese građanskog stila - objašnjava Pavel Surovi.

A onda su otvorile škrinje i počele da nose crno…

Mašti i kreativnosti Slovakinjama u Srbiji nije bilo kraja, pa su lepotama svojih nošnji zasenile ne samo meštanke svojih sela, već su privlačile pažnju i gradskih fotografa koji su dolazili da ih slikaju. Po saznanjima ovog strasnog kolekcionara i neumornog istraživača tradicije, slovačka nošnja sa teritorije nekadašnje Austrougarske i današnje Srbije miks je svih nošnji. Pošto su Slovaci za vreme Austrougarske živeli okruženi Nemcima, Mađarima, Ruminima, Bunjevcima, pokupili su od svih po nešto, sve se izmešalo i tako je nastajala prelepa slovačka nacionalna nošnja u Srbiji.

- Raskoš se ogledala, kako u modelima i krojevima, tako i u raznobojnosti i raznovrsnosti materijala. Bogati su štofove donosili iz Beča, Praga, Bratislave i Budimpešte. Već od 1930. godine slovačka nošnja u Srbiji menja se postaje novokomponovana, što znači da je stekla primesu i gradskog odevanja. Najviše me zanima arhaična nošnja, rani period nastanka, sve dok nije potpala pod uticaj gradske kulture. Naime, nošnja nestaje iz upotrebe kada su Slovakinje u Novom Sadu i Beogradu ljudi počeli da ismevaju govoreći da su seljanke. Tome je kumovala i sociološka, ekonomska i politička promena društva. Tada se nošnja odlaže u škrinje i na tavane, odlazi u istoriju... Ostaju sećanje, priče, legende, što me posebno interesuje. Izučavanjem etnografije, shvatio sam da stare žene po selima gotovo ništa nisu znale. Otkrio sam za koje prilike, kada i gde se nosila ova ili ona nošnja. Neke su se oblačile za odlazak u crkvu, na svadbu, rođendan ili sahranu, neka je bila za prodaju mleka po selu. Od Prvog svetskog rata odeća je bila pretežno crna, jer se žalilo za poginulim muškarcima. Zato mnoge današnje starice ne pamte raskošnost slovačkih nošnji koju sam sakupio, izlagao i fotografisao - objašnjava Pavel Surovi.

Ističe da je na ovim nošnjama bilo puno simbolike, jer su se u nju unosila i razna verovanja. Recimo, devojke u Pivnicama su oblačile crvene suknje kada imaju menzis, a u Padini i Petrovcu su nakon porođaja protiv uroka preko leđa imale zift veliku crvenu maramu sa resama. U Gložanima su mrtvoj devojci stavljali veliku šarenu maramu na noge, kako joj zmije ne bi ušle u glavu...

Samo su njemu dozvolili da uđe na njihov tavan

U potrazi za kulturnim blagom Pavel Surovi se zaljubio u sakupljanje starih stvari, rastao je adrenalin, a nošen entuzijazmom nailazio je na komade stare i vek i po. Na jednom tavanu čekalo ga je skriveno blago u čak deset džakova prepunih nošnji. Kupovao je uglavnom od svojih para, a onda su mu u potrazi pomogle tri porodice iz Bačkog Petrovca.

- Jedna porodica mi je poklonila sve od svoje prababe, a bilo je tu puno unikata i pravih rariteta. Najveće blago kojim sam obogatio svoju kolekciju, pronašao sam početkom ove godine u jednoj seoskoj kući. Reč je o kolekciji jedne nekadašnje kolekcionarke, koja je sudeći po svemu bila fanatik, kao ja. Sve što mi je falilo, bilo je u škrinjama njenog tavana - priča Pavel Surovi. Sada poseduje više od Trista kompleta nošnji, a bar toliko ima i kaputića (bekeša), što bi danas nazvali gornjacima, koji su inače najtraženiji. Zahvaljujući svom bogatom fundusu i ličnoj kreativnosti, kako ističe, više mu niko ne može stati na put.

- Sada u organizovanju događaja ne zavisim od nekog udruženja. Mogu da oblačim modele u nošnje bilo kog sela i da ih fotografišem. Po dvadeset devojaka može da mi pozira u odeći iz recimo Aradača ili Stare Pazove - priča Pavel Surovi.

Priča o jednoj bundi ili otkrivanju prevare

Naš sagovornik se priseća kako je prilikom pozajmljivanja nošnji za prvi festival od pojedinih starica nailazio na uslovljavanje da za kataloge i knjige fotografiše njih ili njihove ćerke, unuke. Dešavalo se i da se u poslednji čas predomisle da mu pozajme nošnje. Ne trpeći da od nekoga zavisi, a posebno da bude ucenjen, rešio je da za sledeći festival sakupi svoju kolekciju slovačkih narodnih nošnji u Srbiji.

- Kada sam počeo da kupujem nošnje, pojedine bake su me prevarile. Pošto sam kasnije sve temeljno istražio i proučio, više niko ne može da me pređe. Znam puno toga, iz kog je doba neki komad, gde, kada i za koju priliku se nosio. Shvatio sam da je u stvari retko koja starica i znala nešto o starim narodnim nošnjama, a i vrlo su nezgodne trgovkinje. Dešavalo se da izmišljaju kako se dvoume da nešto prodaju, zbog sentimentalnih vrednosti, jer su pripadale njihovim mamama ili babama, pa da moraju da pitaju ćerke... Jedna je dve godine odugovlačila da mi proda belu bundu sa cvetnim vezom, a ja sam bio uporan. Kada je njena ćerka dala blagoslov da bundu meni proda, starica je opet oklevala. Iako je bila pohlepna, jednog dana je počela da plače pričajući kako će pred bogom biti grešna ako mi proda bundu, jer nije njena, već neke druge žene iz sela. Insistirao sam da zove tu ženu. Pošto sam očekivao da će opet da eskivira prodaju, upamtio sam poslednje tri cifre telefonskog broja koji je okrenula. Tako sam otkrio ko je vlasnica bunde stare više od 120 godina iz Pivnice i ponudio joj sto evra. Pristala je, a lažna vlasnica je bila posramljena i ljuta - priča kao anegdotu ovog posla Pavel Surovi.

Umetnost nasuprot paravana za šverc kobasica

Prvi “Festival slovačke narodne nošnje Slovaka” u Srbiji nije prošao glatko, u skladu takođe s našom tradicijom.

- Zavist je išla toliko daleko da je jedan novinar napisao da je meni lako da organizujem festival, jer me podržava Grad Novi Sad. Istina je da bez te podrške mnogo toga ne bih mogao da uradim. U Kulturnom centru „Kisač“ imam prostor za foto studio, za opravku i čuvanje starih nošnji, a onda i da organizujem festival. Ipak, uz to je bilo neophodno uložiti i ono ključno - talenat, osećaj za estetiku i umetnost, intelekt, znanje stečeno istraživanjem, iskustvo u dizajnu... U ovome nisam iz interesa, već ljubavi. Moj rad je čista umetnost i kultura, a ne nekakvo udruženje ručne radinosti koje je paravan za šverc kobasica, te izložbi koje se održavaju samo da bi se zaradilo. Po selima ima raznih udruženja žena u kojima zarađuje jedna ili dve, a ostale rade kao pčelice. Pojedincima nošnja služi samo da na projektima uzmu pare - objašnjava Pavel Surovi.

Naš sagovornik ističe da se očuvanje tradicije u Srbiji nažalost svelo na profit, a malo je onih koji se bave kulturnom baštinom bez materjalnog interesa. Ponosan je na kompliment koji mu je na prvom “Festivalu slovačke narodne nošnje Slovaka u Srbiji” uputio današnji direktor Arhiva Vojvodine, Nebojša Kuzmanović - „Četrdeset godina se bavim izučavanjem srpsko-slovačkih odnosa i u kulturi, a ovo što sam danas doživeo, za mene je veliko iznenađenje. I čudim se da se niko pre Pavela Surovog nije setio da ovo uradi. Svi se susrećete sa nošnjama, a niko nije došao na ideju da se ovaj festival realizuje kao što ga je Surovi izmislio“.

Čuvari tradicije poput Pavela Surovog, koji oraganizuju manifestacije, sakupljaju baštnine i istražuju, pronalaze nove forme prikazivanja određenog sadržaja, mogu se na prste prebrojati.

- To iskreno možeš da radiš samo ako voliš i silno želiš da stvoriš neku umetnost. Moje knjige fotografija nošnji za sto godina će nekome značiti. Dakle, takav rad ima svrhu, ali ako zloupotrebljavate tradiciju samo da bi zaradili pare na projektima, nećete stvoriti ništa vredno pomena - konstatuje Surovi.

Na dvorcu Marije Terezije

Iako je glavni kreator svih aktivnosti, pomoć mu je, ipak, neophodna. U saniranju odeće i organizovanju festivala u pomoć priskaču dve žene, Ana Čušova iz Bačkog Petrovca i Milinka Hrćanova iz Kisača. Pojedine starice su odustale, jer se Pavel Surovi odlučio da za fotomonografije fotografiše mlade devojke. Zajedno sa fotografom Branislavom Kokavcem, Surovi je 2018. imao izložbu fotografija „Slovačka lepota“ i promociju kapitalne knjige „Slovačka lepota u naradnoj nošnji“, na Dan ustavnosti Slovačke Republike, u galeriji Zapadna terasa Bratislavskog zamka, odnosno dvorcu Marije Terezije. Danas se ponosi novim fotografijama koje sam radi, a reč je o specijalnim tehnikama kojima je ovladao.

- Svako veče nakon posla sam na internetu gledao intervjue sa svetskim fotografima. Tako sam nova saznanja uveo u praksu, mada su mi poslužila i znanja iz grafičkog dizajna, a naposletku sam dodao i čaroban sastojak – ličnu kreativnost i maštu. Dakle, imam dar da nešto smislim I snagu da to i sprovedem. Ko ume - ume, a ko ne – zavidi - smeje se Pavel Surovi.

 On je maštao, a učiteljica tukla đake koji su išli u crkvu

Perfekcionizam i inovativnost direktora KC „Kisač“ ne napušta nikada. Kako objašnjava, gde god da uđe, pomisli šta može srediti, ulepšati, menjati, opraviti, poboljštati. Kaže da je oduvek bio vizionar i revolucijonar. Od malena je maštao da pravi svoju državu i gradove u koje će nastaniti ljude koji su kao on, sa istim moralnim integritetom, poštene, pozitivne i kulturne.

- Uvek sam imao i veoma izražene kodekse pravednosti. Potreba da se borim za dobro svih, a posebno da bi zaštitio nemoćne, probudila se u školi. Usprotivio sam se učiteljici komunisti, jer je šikanirala, kažnjavala i tukla đake koji su išli u crkvu i na narodne svetkovine. Dakle, ja sam revolucionar koji pokušava da menja sve na bolje, želi harmoniju sveta. Večito u svemu težim savršenstvu, objašnjava Surovi. Dok je studirao, na Fakultetu privredne informatike u Bratislavi, kolege su govorile: „Kada Surovi dođe u društvo, i počne da misli i iznosi svoje ideje mnogi to nemogu da shvate, ruše im se iluzije…“. Jedan profesor je kazao: „Dok vi razmišljate šta na tabli pišem, Surovi već zna šta će se desiti za dvesta godina u kosmosu i razmišlja šta treba da uradi za deset godina“. A, naš junak iz Kišača je najpre kao diplomirani ekonomista i informatičar radio za konsultantske firme svetskog renomea. Na Ekonomskom fakultetu u Bratislavi šest i po godina predavao stručne predmete. Kao mladić je radio sajtove za slovačke, češke i britanske pevače i grupe. Unapređivao se i svoja idejna i dizajnerska rešanja slao je i na internacionalna tamkmičenja na kojima je pobeđivao. Dobitnik je nagrade Slovak Multimedia PRIX 2003, Zlatni fond 2004 za najbolji eshop i videoteku DVDRENT. Ovenčan je i oskarom Desing Angel na AdPrint Festivalu 2012. i pobednik je HiiiBrand 2010. godine.

- Sve to sam radio u svojoj sobi u Kisaču, slao preko interneta, bez ikakve protekcije, da me neko pogura i isforsira. To pokazuje da jedno dete iz seoske sredine može da uspe u svemu što radi. Ako želi i ima viziju - zaključuje Pavel Surovi.

U Vojvodini su crtali zvezdano nebo na plafonima

Poznato je, kaže Pavel Surovi, i zašto Slovaci u Srbiji u ona davna, teška vremena nisu štedeli na odevanju... Kada ih je austrougarska carica Marija Terezija nastanila na ove prostore, blizu sela u kojima i danas žive Slovaci, bila je granica sa Turskom. Kako bi se Slovaci izborili za goli opstanak, morali su izuzetno mnogo da rade. Monotonija težačkog dana se samo ponavljala, pa ovom narodu ništa nije donosilo zadovoljstvo. I krenuli su da farbaju nameštaj, stolariju, peći, da na plafone iscrtavaju davidove zvezde da bi umorni iz kreveta imali „pogled na zvezdano nebo“...

- Sav svoj mukotrpan i krvav rad Slovaci su kompenzovali i zadovoljstvom, da se što lepše obuku za praznik, igranku, rođendan, svadbu ili odlazak u crkvu. Dakle, folozofija im je bila: „Pošto puno radim, nedeljom ću se doterati kada negde idem, pa neka svi vide kako imam lepu nošnju“. To je bio pravi motiv kako bi svoj život ulepšali vedrim bojama, krojevima, nadasve radošću. U to su ulagali čitava bogatstva, a najviše su, ipak, trošili za svadbe svoje dece. Kupovali su materijale za sve članove porodice i šili - objašnjava Pavel Surovi.