Ko sme da mi zabrani da obiđem grobove oca i majke u Kninu?!

Ni u danima najveće igračke slave, šezdesetih i sedamdesetih godina, nije se ponašao kao zvezda. A bio je to igrajući za reprezentaciju i OFK Beograd punih 16 sezona. Kaže da ga novac nikad nije opčinjavao i da je više uživao u fudbalskoj romantici nego u “šuštećim” ponudama iz Zvezde, Partizana, Hajduka ili slavnog Reala. U inostranstvu je igrao svega tri godine (Troa, Francuska), pa se vratio da karijeru završi u OFK Beogradu. Beograd voli, obožava, ali zavičaj ne zaboravlja.

I, umesto o fudbalu, s apolitičnim Petkom u redakciji “Alo!” neočekivano započinjemo priču o politici, pa se kroz barikade brzo probijamo do rodnog Knina. Bezumni potez hrvatske vlade i premijera Zorana Milanovića u danu kada je proglasio srpske državljane nepoželjnima na teritoriji “lijepe njihove” našu fudbalsku legendu nateralo je na suze...

- Kako da ostanem miran i spokojan kada su mi tamo grobovi majke i oca? Ko ima pravo da nam posle toliko krvi, ubistava, razaranja i sve te naše jugoslovenske tragedije ponovo na srcu pravi rane? Zar posle svega da mi danas neko kaže da ne mogu da sednem u automobil beogradskih registracija i odem u kuću u kojoj sam se rodio. To boli.

Ali, evo, strasti se stišavaju i nadam se da su se dozvali pameti, da će naći prava rešenja. Gde ćete više razdvajanja? Pa mi smo se razišli devedesetih, a ljudi koji su napravili taj haos više nema među živima. Valjda bi trebalo da je njihovim odlaskom s ovog sveta ta priča izlapela - kaže za naš list Ilija Petković.

- Zašto nas baš sad čačkaju Hrvati?
- Deluje da je to zbog izbora u kojima se tamo treba dokazati ko je „veći Hrvat od pape“. Preko naših leđa. Nemam drugog objašnjenja.

- Kako se u poslednjim političkim dešavanjima snalazi Srbija?
- Ne igramo se ljudskim tragedijama. Za početak, ne koristimo uličarski rečnik, nepromišljene i jake reči koje znaju da ubiju. Evo, i na primeru izbeglica iz Sirije i Iraka smo pokazali pravo lice, iskrenu dušu. Mi smo gadni između sebe, ali u odnosu prema drugome - ne postoji osećajniji narod. 

- Stresa je na sve strane, a bogami i u vašem trenerskom poslu?
- U fudbalu čovek ne može da se ne nervira. Podložan je svakodnevnoj kritici. Ako imate dobre rezultate, vi ste spokojni, relaksirani, imate nove ideje, idete napred. Ako nemate - na vas kreće inkvizicija. U trenerskoj profesiji treba napraviti ograde kao što se sad prave oko ovih granica. Ukoliko sve kritike prihvatite na emotivan način - izgorećete.

- Kako se vi, i posle devet godina, borite sa onih 0:6 od Argentine kada ste na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj vodili reprezentaciju Srbije i Crne Gore?
- I kad vam se tako nešto desi, to mora da se zaboravi već sledeće jutro. Ako to ne uspete, pojaviće vam se mnogo grba na svim delovima tela. Pitam se - šta se desilo kad je prošle godine Brazil na svojoj teritoriji izgubio polufinale Svetskog prvenstva od Nemačke sa 1:7? Predsednik saveza nije podneo ostavku. Selektor je otišao jer nije mogao da izdrži i idemo dalje.

- Zbog čega ste kao strašan igrač uporno odbijali Crvenu zvezdu, Partizan, Hajduk?
- Voleo sam svoj OFK Beograd jer nije imao nagone prvog mesta. Uživao sam u igri bez tenzija, osećao sam se slobodno. Nas su zvali “romantičari”, a ovi ostali su bili državno-službeni timovi koji su morali da vode računa o titulama, karantinima. Razmišljao sam - zašto bih kvario nešto gde sam postigao vrhunac. Držao sam se devize: “Bolje je biti prvi u selu, nego poslednji u gradu.” A ni novac mi nikad nije bio u prvom planu. Znate, život je mnogo dug kad se nema, a mnogo kratak kad se ima.