Maljković je, podsetimo, na večni počinak ispratio i čuvenog profesora Acu Nikolića, verovatno najvećeg revolucionara košarkaške igre, od koga je i Ranko Žeravica naučio mnogo toga. Sada je ponovo imao čast da se poslednji obrati još jednom velikanu. 

Poštovani prijatelji, neposredni povod našeg okupljanja jeste smrt jednog velikog čoveka. Međutim, pravi, istinski razlog što smo se u ovolikom broju okupili, jeste da slavimo jedan plodonosan i dug život. Taj život je bio dug, jer je Ranko u njemu uspeo ono što je najteže - a to je da oformi i sačuva jednu uzornu i zdravu porodicu. On iza sebe ostavlja Zagu, Duleta i Goju. On iza sebe ostavlja svoje unuke.


Vi svakako od mene očekujete da pokojnika hvalim. Ja to neću uraditi zbog reda i običaja, već zato što je to istina. Jer ako uz Nikolu Teslu postoji neka pozitivna identifikacija sa našom zemljom, onda je to sport. A pričajući o sportu, moramo pričati o sportu u kojem smo mi najuspešnija nacija na svetu. Moramo pričati o košarci. Košarci je Ranko podredio sve, a košarka je zauzvrat Ranku dala svet. Baš ceo svet. Dala mu je da bude prvak sveta, najbolji i najveći na svetu. Zamislite, mi, a veći i viši i bolji i ispred Amerikanaca i Rusa. Eto to je nama dao ovaj čovek koga smo došli da ispratimo na neki drugi teren, pored koga ga već čekaju Džon Vuden, Aca, Nejsmit. Dakle odlazi u dobro društvo.

 


Zamišljam, pre njegovog rođenja, neku košavu nad Dragutinovom i kao u bajci neko suđenje. Kao neki daleki razgovor kojim mu bogovi kroje sudbinu. Njegov usud. On je sam pred tim sudom. Tužilac i sudija su isti. A on nema advokata. Presuda je trajna i konačna, i bez prava na žalbu. Ti si Ranko Žeravice doživotno osuđen na košarku. Zamislite da oslobodioci nisu konfiskovali svu imovinu njegovom ocu. On bi bio veleposednik i rančer. Bio bi niko! Zamislite da poraženi nemački oficiri nisu morali da naprave košarkaši teren u Kikindi gde je Ranko učio prve sportske korake. Pa selidba u Beograd, pa prosvetiteljski rad po celoj Jugoslaviji, pa reprezentacija, pa Prvenstvo sveta, pa olimpijska medalja, pa Argentina.

 

Zamislite kakva je tada bila privilegija sedeti i ćutati u društvu tog i tolikog čoveka. A Ranko je prihvatao sve. Vezivao je ljude za sebe. I išao je kroz život spuštenog garda, valjda smatrajući, a priori, da su ljudi nalik njemu, dakle dobri. Nažalost, nisu. Bar ne uvek. Mi, ovde vrlo dobro znao da osporimo vrednost upravo onima koji su u svakom pogledu bolji od nas. Tako da ovaj čovek ovde, u Srbiji nema ni svoj institut, ni svoju biblioteku, pa čak ni svoj košarkaši teren. U Americi bi imao sve navedeno. U Rusiji bi imao i čin generala, pride. Ono Novo Miloševo, bivše Dragutinovo bi možda moglo da se u neko buduće pametnije vreme zove Rankovo. Kad već ljudi iz sveta ne znaju gde je, a onda bar da znaju ko je odande. Možda tada neki strani investitor, preko potreban banatskoj depresiji, kaže pa odande je Ranko, tamo mora da su vredni i dobri ljudi.


Dragi šefe, evo pripala mi je čast da i tebe, kao i Acu, baš ja ispratim. Prilika da baš ja držim ovo slovo za hvala ti. Ja bolje i muškije ne mogu. Slava ti.