Prošlo je ravno 15 godina od kako su Partizan i Jugoslavija tragično izgubili košarkaškog Mocarta, virtuoza sa narandžastom loptom i umetnika koji je u dušu poznavao košarku, a i ona je isto tako poznavala njega. Motivi ubistva i detalji njegove smrti i dan danas su nerazjašnjeni...

Haris Brkić rođen je 24. jula 1974. godine u Sarajevu. Bio je dete iz mešovitog srpsko-muslimanskog braka, od oca Ismeta i majke Radmile. Košarkom je počeo da se bavi kada je imao 10 godina, prošavši sve mlađe selekcije Košarkaškog kluba Bosna, ali nikad nije zaigrao za prvi tim sarajevske ekipe.

Haris se zajedno sa roditeljima, seli u Beograd 1992. godine, a kao sedamnaestogodišnjak potpisuje profesionalni ugovor sa Partizanom.

Kada te spaze legenda jugoslovenske košarke, profesor Aleksandar Nikolić i najtrofejniji evroligaški trener svih vremena Željko Obradović, koji je tada bio na početku trenerske karijere, onda mora da u tebi čuči nešto veliko, nešto što će neminovno da ispliva na površinu. Upravo njih dvojica prepoznali su Harisov talenat i odlučili da ga potpišu.

Ovaj momak došao je u Partizan baš one godine kada su crno-beli u Istanbulu postali šampioni Evrope. U konkurenciji onakvih legendi koji su protutnjali Fuenlabradom (Partizan je igrao kao domaćin u tom predgrađu Madrida, pošto zbog sankcija nije imao pravo nastupa u Beogradu) i Saletovom trojkom pregazili Huventud u dvorani “Abdi Ipekči“, golobradi Brkić nije došao do izražaja, pa je te sezone proveo na kaljenju u čačanskom Borcu.

Ipak, mladi plejmejker „uzeo je pelcer“ te šampionske generacije crno-belih, što se odrazilo u njegovim predstojećim partijama. Godinu dana kasnije se vratio u Partizan, za koji je odigrao šest sezona. Osvojio je tri šampionske titule i tri nacionalna kupa. Bio je jedan od najboljih igrača crno-belih na fajnal foru Evrolige u sezoni 1997/1998.

Brkić je za Partizan odigrao 290 utakmica i deseti je na večnoj listi. Sa 3.709 poena nalazi se na osmom mestu liste strelaca svih vremena, a s 951 poenom je na petoj poziciji najefikasnijih igrača Partizana u evropskim kupovima.

Njegov prepoznatljiv stil igre nikog nije ostavio ravnodušnim. Sportu u kome se lopta ubacuje kroz obruč, Brkić je dao jedan novitet. Naime, on je bio poznat po čuvenom dvokoraku, takozvani “Harisov ulaz”.

Radi se o produženom koraku koji se vrlo teško branio. O tom potezu sudije su imale podeljeno mišljenje, ali je konačno zaključeno da se ne radi o greški u koracima. Brkić bi kretao s loptom na koš, a onda bi jednom nogom dva puta "naskakao", čime bi zbunjivao protivničke igrače. Uglavnom bi asistirao ili poentirao, grešio je vrlo retko. Da stvar bude još gora po protivnike, Haris bi u većini takvih slučajeva inteligentno sačekao kontakt, da bi osim zagarantovanog koša, naterao sudije da sviraju prekršaj, čime bi imao i dodatno slobodno bacanje.

Košarkaška javnost u Srbiji, a naročito navijači Partizana pamte čuveni “Harisov ulaz” i dan-danas ga se sete.

Nakon Harisove smrti, živi sećanje na njegove partije, spevane u paroli “Znamo da i negde gore pod faulom postižeš pogodak, znamo da i na nebu imaš najbolji dvokorak”.

Brkić 1999. odlazi u podgoričku Budućnost koja je u tom vremenu tri sezone harala jugoslovenskom košarkom. Sa Podgoričanima se okitio titulom prvaka države, da bi se u jesen, po njega, kobne 2000. godine vratio u Partizan.

Jedne naizgled tihe decembarske noći, košarkaši Partizana imali su trening u hali Pionir, neposredno pred put u Istanbul, gde je trebalo da odmere snage sa Ulkerom.

Brkić se požalio na neku mučninu i malaksalost i zamolio je trenera Darka Rusoa, da malo ranije izađe sa treninga. Ovaj mu je to dozvolio, tako da je Haris laganim koracima napustio dvoranu.

Ispostavilo se da se u istu više nikada nije vratio. Ne samo u Pionir… nikada više nije kročio na parket, niti je u ruke uzeo svoj “narandžasti instrument”, koji je sa lakoćom ubacivao u protivničke koševe.

Na parkingu ispred hale, kada je otključavao svoj automobil, nepoznati napadač prišao je i ispalio dva hica iz poštolja nanevši Brkiću prostrelne rane u predelu glave. Počinitelj je odmah pobegao, a pucnjeve su čuli prolaznici koji su bili zabezeknuti prizorom. Ubrzo je došla Hitna pomoć i ranjenog Brkića, koji je davao znake života, prevezla u Urgentni centar.

- Haris nam se javio da će doći kući, da mu spremim toplu večeru jer ga je sutradan čekao put u Istanbul. Nije se osećao dobro pa ga je trener Darko Ruso pustio ranije sa treninga. A onda je zazvonio telefon... Javila se moja sestra iz Požarevca, da mi kaže kako je na vestima javljeno da je pucano na Harisa. Ubeđivala sam je da je, sigurno, nešto pogrešno čula. Tih dana je bilo mnogo mafijaških obračuna u gradu. Onda su ušle i prve komšije sa istom informacijom - izjavila je jednom prilikom Brkićeva majka Radmila u razgovoru za “Alo!“.

Nesrećni košarkaš dva dana je bio u komi, da bi ranih jutarnjih časova 15. decembra 2000. godine, njegovo srce prestalo da kuca.

Brkić je otišao u legendu, ali je košarci kao sportu, a naročito Partizanu ostavio mnogo toga. Motivi ovako svirepog ubistva, koje je presedan u istoriji srpskog sporta, ni 15 godina kasnije nisu poznati, a Harisov ubica takođe nije pronađen.

- Kada bismo uhvatili ubicu, pitali bismo ga samo jedno - “Zašto?”. Zašto nam je upucao dete? Šta je moglo da bude razlog? Za Harisa niko nikada nije imao ružnu reč, bio je druželjubiv, svi su ga voleli. Nikada nam nije palo napamet da pokrećemo neku privatnu istragu, jer mi smo sitni, što da nas zavlače razni ljudi, pa nismo mi moćniji od države. I Partizan, takva institucija sa svojim uticajem, nije mogao ništa da sazna. Jedino što su nam iz policije rekli je da ubistvo najverovatnije nema veze sa novcem, jer da je tako, došlo bi se i do ubice - očajničkim tonom Harisov otac Ismet, ispovedio se jednomprilikom u razgovoru za “Alo!“

Sećanje na košarkaškog majstora živi i nakon 15 godina. Svakog leta, klubovi za koje je nastupao: Bosna, Partizan i Budućnost, organizuju memorijalni turnir “Haris Brkić“ u njegovu čast.

Brkićevi prijatelji i dan-danas obilaze njegov grob, sa setom i tugom u očima pričaju o njegovom košarkaškom umeću i svi se nadaju da će misteriozni slučaj ovako svirepog ubistva konačno biti rešen i da će Harisove ubice biti pronađene i izvevdene pred lice pravde.

Do tada, ostaje samo čuveno: “Počivaj u miru, Harise... Znamo da i negde gore pod faulom postižeš pogodak, znamo da i na nebu imaš najbolji dvokorak“.