Na stadionu "Hejsel" 55.000 ljudi je čekalo okršaj dva tima koji su se te sezone borili za trofej Kupa evropskih šampiona. Na jednoj strani je bio slavni madridski Real, a na drugoj, pomalo i neočekivano, stajali su fudbaleri Partizana koji su te sezone napravili nekoliko senzacija u ovom takmičenju. Među te antologijske utakmice, svakako spada i četvrtfinalni dvomeč protiv praške Sparte, kada su crno-beli posle poraza u Pragu od 4:1, zadivili igrom na domaćem terenu gde je pukla "petarda" u golu gostiju, tako da je Partizan ukupnim rezultatom 6:4 otišao u polufinale.

Tu ih je čekao slavni Mančester junajted za koji su nastupala nekolicina atraktivnih imena, a među njima su svakako i Bobi Čarlton, Denis Lo, kao i u to vreme mlađani Džordž Best koji je već tada svojim igrama najavio da će jednog dana ući u društvo legendi Junajteda i svetskog fudbala. Mančesteru je to bila prva sezona takmičenja u euro kupovima od minhenske tragedije iz 1958. kada se po povratku iz Beograda, gde su "crveni đavoli" igrali utakmicu protiv Crvene zvezde, avion kojim su leteli igrači i celokupna uprava Mančestera, usled kvara motora iznad Minhena srušio i odveo u smrt jednu celokupnu blistavu generaciju Mančester Junajteda, popularnu kao "bezbijeve bebe", koje su taj nadimak dobile po tadašnjem treneru Mat Bezbiju.

Partizan je u tom polufinalnom dvomeču pokazao sjajnu i odvažnu igru. Posle velike borbe i zaostatka od 1:0 iz prve utakmice, crno-beli su slavili u Beogradu rezultatom 2:0 i postali prva ekipa iz naše zemlje koja je igrala finale ovog takmičenja.

A u Briselu, od sjaja do očaja…

Crno-beli su te majske večeri na teren Hejsela izašli u sastavu: Šoškić, Jusufi, Vasović, Rašović, Mihajlović, Kovačević, Bečejac, Bajić, Hasanagić, Galić i Pirmajer. Partizan je sa klupe predvodio Abdulah Gegić.

Real Madrid je taj meč odigrao bez povređenih Di Stefana i Puškaša, ali su bez obzira na to mogli da se pohvale mnogim, u to vreme zvučnim imenima pooput Zoka, Pirija, Henta, Velaskeza i mnogih drugih.

Prvo poluvreme ove utakmice je donelo dosta uzbuđenja, ali uprkos tome, nismo videli golove ni u čijoj mreži. Tek s početka drugog poluvremena, stvari su počele drastično da se menjaju. Već u 55. minutu, publika na Hejselu je zanemela, kao i ona u Madridu. Velibor Vasović je doveo crno-bele u vođstvo od 1:0. To je bio nagoveštaj da će Partizanova sjajna sezona biti krunisana peharom Kupa šampiona.

Međutim, te misli još nisu bile stišane, kada je Real najpre izjednačio u 70, a potom i poveo u 76. minutu i tako za tren oka, sav delirijum i snove Partizanovih igrača i simpatizera pretvorio u nevericu, tugu i noćnu moru. Utakmica se upravo i završila tim rezultatom. Real je osvojio tada šesti put ovo takmičenje, a Partizan je propustio da postane prvi tim iz Istočne evrope koji je podigao "ušati pehar" elitnog evropskog takmičenja. Realu je kasnije još četiri puta to pošlo za rukom, dok crno-beli nikada više nisu bili ni blizu. Ovo je Partizanov najveći uspeh u istoriji kluba, za koji mnogi kažu da neće više ponoviti ništa slično.

A što se Brisela tiče, mnogi tvrde da je sreća prevrtljiva. Avgustovske večeri 2010. godine, Partizan je baš u tom gradu u jednoj ekstra uzbudljivoj utakmici eliminisao Anderleht posle boljeg izvođenja penala i tako se plasirao u Ligu šampiona. To je nažalost u današnjem vremenu retkost da se neki naš klub plasira u najelitnije evropsko takmičenje, tako da se to smatra enormnim uspehom. Međutim, u poređenju sa "Hejselom", to je samo kap u okeanu. Neuporedivo je veći žal za onim izgubljenim te čuvene 1966. godine nego radost za dobijenim 2010. Pa baš zato što je sreća toliko prevrtljiva, ko zna, možda Partizan jednom ponovo zaigra finale Lige šampiona baš u Briselu, baš protiv madridskog Reala, samo neka epiolog bude malo drugačiji.

Ako iko to u budućnosti doživi, pričaće ….