Priželjkivao sam da iskoristim jedinstvenu priliku da im se osmehnem, da im se javim, da im u prolazu postavim bar nekoliko brzih pitanja i da napravim intervju, ali ni u najluđim snovima nisam sanjao da ću ručati sa američkim superzvezdama, teniserkama Serenom i Venus Vilijams.

Dok sam bezuspešno trčao za Juseinom Boltom, na mostiću koji deli dva novoizgrađena paviljona ugledao sam njih dve. U blok mi je stao selektor košarkaša Aleksandar Đorđević. Zaustavio ih je i pozdravio. Uz osmeh su proćaskali. Muta Nikolić je kao trofej osvojio zajedničku fotografiju. Gladan intervjua baš sa sestrama Vilijams, potraga me je dovela do ulaza u restoran u kojem obeduju isključivo olimpijci i njihovi treneri. Novinarima je ulaz strogo zabranjen.

Odlučio sam da pokušam da uđem, pa šta bude. Nekako sam uspeo da zaobiđem detektore i jako obezbeđenje, koje pažljivo zagleda svaku akreditaciju. Rešio sam da se što pre infiltriram među najveće sportiste na planeti. Nije mi preostalo ništa drugo nego da uzmem poslužavnik, escajg, plastične tanjire i da stanem pred traku kao i svi oni. Tik iza Gasola, Navara i Del Potra. Shvatio sam da sam jedini koji nije u sportskoj opremi i da jedini, u ovako jakom društvu, nemam razvijene bicepse i tricepse.

„Izbaciće me ono obezbeđenje naglavačke odavde za nekoliko sekundi. I debelo će mi naplatiti ovaj diverzanstki upad“, pomislio sam.

Tek kad sam i ja dobio uobičajenu porciju špageta, shvatio sam da ću usput moći da probam klopu na kojoj će narednih 17 takmičarskih dana biti više od 10.000 sportista. Iz prve ruke, posle dva zalogaja, reći ću vam - hrana je preukusna. Ponovo sam ugledao sestre Vilijams. Seo sam odmah pored njih i krajičkom oka gledao kada će da završe sa ručkom.
- Prijatno - odlučno sam im se obratio.

- Hvala. Prijatno - dobio sam odgovor od ljubaznih američkih „koleginica“, sportista, olimpijaca. I to kakvih.
Strpljivo sam sačekao da završe sa jelom i onda sam se predstavio s molbom za intervju.

- Pa vi ste novinar? Od vas ne može da se pobegne ni za ručkom. Kako ste ušli - uz osmeh mi se obratila velika Serena.
- Samo dva-tri pitanja - bio sam uporan.
- Neki drugi put - odjavila me je ponovo mlađa od sestara Vilijams.
- Može li bar fotografija?
- OK, OK... Hajde, može, samo zato što ste iz Srbije. Zbog Ane, Jelene, Novaka.
Umesto intervjua, dobio sam reportažu. Doživeo sam je kao neočekivanu medalju. Bilo je vreme da napustim „borilište“.