Srbija je moja druga kuća, vratiću se

Sirijska plivačica Jusra Mardini je zbog svoje neverovatne priče postala simbol Igara u Rio de Žaneiru. Ova 18-godišnjakinja predivnih krupnih očiju gledala je u smrt nekoliko puta bežeći od rata u svojoj zemlji. Na kraju, iz šatora na srpsko-mađarskoj granici, dospela je do Nemačke, vrlo brzo i do najveće svetske smotre sportista kao član olimpijskog tima izbeglica.

Prišli smo joj u „Akvatik centru“ odmah posle trke na 100 metara leptir stilom i poručili joj da ima pozdrave iz Srbije. Momentalno je okrenula leđa britanskim i američkim novinarima i neočekivano nam potrčala u zagrljaj.

- Morate da prenesete moje najiskrenije pozdrave vašem narodu, koji mi je pomogao da preživim izuzetno teške trenutke u izbegličkom kampu na srpsko-mađarskoj granici. To vam nikad neću zaboraviti.

- Naša je čast što imamo priliku da te malo bolje upoznamo, za početak, reci nam - koliko si dana provela u Srbiji?
- Tri dana. Sasvim dovoljno da shvatim koliko su Srbi humani i gostoljubivi. Moraću da vam se odužim za gostoprimstvo, koje je mene i moju sestru održalo u životu.

- Kakav si tretman imala u našoj zemlji?
- Odličan! Tu sam našla utočište koje me je preporodilo za nastavak putovanja do Nemačke. Ne možete ni da zamislite koliko je meni ta voda i ta hrana značila. Drago bi mi bilo da vam dođem u posetu, da vam se još jednom zahvalim na svemu. Volela bih da posetim Beograd, čula sam da je grad fenomenalan.

- Možeš li za čitaoce „Alo!“ da još jednom prepričaš svoju neverovatnu priču?
- Haos u Siriji je za mene počeo 2012, kada mi je u masakru u Daraji srušena kuća. Tom prilikom je stradalo više od 100 civila, neki moji drugovi plivači su ubijeni. Sestra Sara i ja smo tek 2015. prikupili dovoljno hrabrosti da se sa ocem damo u beg.

- Znam da ste avionom krenuli od Damaska do Bejruta, preko Istanbula ste se uputili u Izmir, seli ste u čamac, a onda?
- Onda se na putu ka Lezbosu desilo nešto zbog čega me danas ceo svet doživljava kao heroja, a ja se ne osećam tako. Na putu ka grčkom ostrvu pokvario nam se čamac. Sa sestrom i drugaricom sam se spustila u vodu i tri i po sata gurala plovilo ka obali. Bilo nas je dvadesetak.

- O čemu si razmišljala?
- U trenucima krize pomislila sam - neću li kao plivačica umreti u vodi?! Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću nedugo zatim biti ovde, na Olimpijskim igrama. Hvala MOK-u, koji je i nama, izbeglicama, omogućio da se takmičimo. Da ostvarimo svoje snove. U Riju smo naišli na odličan prijem, imali smo vremena da obiđemo brdo Korkovado, da vidimo čuvenu statuu Isusa. Da se drugačije završilo, ne bih ni znala šta propuštam - uz neodoljiv osmeh nas je potpuno razoružala plivačica.
Naša Jusra.