I sama za sebe kaže da je bila - štreber, devojka posvećena knjizi i domaćim zadacima. Priča da joj je bilo važno da bude najbolja po ocenama...

Hteli smo da proverimo kako se nastavnici sećaju Ane Ivanović, svega tri dana po završetku teniske karijere.

Najpre smo otišli na „Otvorena vrata“ Osnovne škole „Marko Orešković” u Novom Beogradu.

Dnevnik ne laže, čitko piše - odličan učenik od prvog do petog i od sedmog do osmog razreda. Jedini neuspeh uočavamo u šestom razredu, uspeh: vrlo dobar (3,92).

Te 2000. godine Ana se našla na profesionalnoj teniskoj sceni, otuda i 262 opravdana izostanka sa časova. Njeni učitelji su imali razumevanja za njena odsustva i sve češća putovanja na turnire širom sveta. Tata Mišu su zapamtile i tetkice u školi.

- Divan gospodin, brižan otac, svakog dana ju je čekao u školskom dvorištu s reketom u ruci. Već tada se pričalo o nekom teniskom čudu od deteta. Kasnije smo se svi ponosili našom Anom, našom šampionkom, koja je i danas idol mnogim učenicima, omladini uopšte. Devojka bez mrlje u karijeri i svima nam je žao što je rekla zbogom tenisu - priča za „Alo!” Marina Bijelić, dugogodišnja radnica OŠ „Marko Orešković”.

Kucamo na vrata učionice na prvom spratu, za katedrom sedi nastavnik istorije, isti onaj koji je Ani predavao. Slobodni smo da ga pitamo:

„Kud joj dadoste četvorku?“ Gospodin Nikola Vitić uz osmeh i puno poštovanje pristaje da na simboličan način izmeni istoriju i Ani za zasluge pokloni peticu.

- Zbog naše Ane ću napraviti izuzetak i odmah ću joj prepraviti ocenu iz istorije. Evo, odličan (5)! Naravno, po dnevniku ne smem da šaram, ali na parčetu papira joj od srca šaljem zahvalnost za sve teniske i životne poteze, zbog kojih je proslavila i našu školu. Sećam je se dobro, bila je skromno i nenametljivo dete. Knjige ne lažu, zaključio sam joj četvorku u sedmom razredu, ali mislim da nije strašno - smatra nastavnik Vitić.

Pohvale na račun učenice Ane Ivanović čuli smo i sto metara dalje.

Zanimljivo je da je i njena Srednja turistička škola u istoj ulici u kojoj je i osnovna.

Ana: Nema dileme, najlepše je đačko doba!

- Dok sam bila u osnovnoj školi, nisam mnogo izlazila, ali mislim da nisu ni moji vršnjaci. Osim povremenih rođendanskih žurki, nije se mnogo šta drugo događalo u tom uzrastu. Slušali smo domaću pop muziku, grupe „Tap 011”, „Lunu” i „Mobi Dik”. Kada sam kasnije počela da izlazim, moji roditelji uvek su bili zabrinuti zbog kasnih noćnih dolazaka. Ne mogu reći da su bili strogi, ali su očekivali da im uvek kažem gde izlazim i sa kim. Školski dani su nezaboravni - rekla je nedavno Ana.

- Bez preterivanja, retko se sreću deca kao što je bila ona. I tada se isticala po lepoti. Jedno predivno biće. Ana je sedela u drugoj klupi moje učionice. U drugoj godini je imala trojku iz hemije, ali nikad nije plakala zbog ocena. Naravno da su je sportske obaveze omele u tome da bude vukovac, zbog turnira je morala da pohađa vanrednu nastavu i to nikome ne pada lako. Učim decu da ocene nisu važne, bitno je u kakve ljude izrastaju, a Ana je svetli primer. Čini mi se da brzo zaboravljamo kako je sve nas učinila ponosnima 2008. godine, kada je osvojila Rolan Garos - kaže Živana Grabež, profesorka hemije.