Fudbalska Evropa na sudaru 2017. i 2018. godine ima samo jednu istinsku zvezdu, oko koje se otimaju najbogatiji klubovi Starog kontinenta - Sergeja Milinkovića Savića (22).
Upravo zato smo otišli u Novi Sad, da vidimo gde je to rasla zvezda koja trenutno vredi 170 miliona evra. Domaćin u srpskoj Atini bio nam je kum Sergejeve porodice Goran Ćurko, i sam nekada vrhunski čuvar mreže i jedan od samo 16 srpskih trenera-golmana koji imaju A licencu da se bave tim poslom.

Nova godina u Torinu

Postojala je ideja da Sergej Milinković-Savić Novu godinu dočeka u Novom Sadu, ali je taj plan propao. - Bićemo u Italiji za Novu godinu. Sergejev plan je bio da osmah posle utakmice Inter - Lacio idemo u Torino kod njegovog brata Vanje. Tamo ćemo dočekati 2018. i odmah moramo nazad, jer već 1. januara ima trening - kaže Nikola Ćurko.

- Dobro došli u Novi Sad. Da vas pitam, jeste li bili do igrališta u Osnovnoj školi „Sonja Marinković“ ili da vas ja odvedem kasnije? Znate, tamo je Sergej po ceo dan igrao na betonu. To je najznačajnije mesto u njegovom razvoju - rekao je Ćurko, ali smo mu objasnili da će biti vremena za igralište i da bismo prvo malo da porazgovaramo. Dobro, valjalo je i popiti nešto posle vožnje od Beograda. Našli smo se u kafiću „Album”, u kojem i njegova majka Milana gleda Sergejeve i Vanjine utakmice. Dogovorili smo se da nam se u toku razgovora priključi i Goranov sin Nikola. Za sve koji ne znaju, to je onaj momak s bradom koji se pojavljuje na gotovo svakoj Sergejevoj fotografiji objavljenoj na društvenim mrežama. Njegov najbolji drug, a, kako kaže, verovatno i budući kum. Priznaje, o tome nisu još pričali, mladi su za razgovore o ženidbi, sad je nešto drugo prioritet, ali sve ide u tom pravcu - da nastave porodičnu tradiciju.

- Je li vas tata vodio da vidite teren - upitao je i nastavio:
- Tu moramo da odemo. Tamo smo po ceo dan igrali fudbal. Najviše smo voleli da padne sneg i onda odemo tamo. Sergej nije preterano pričao o fudbalu, svojim željama i ambicijama, samo je igrao po ceo dan, a posebno je voleo da pokaže šta zna u duelima sa starijima. To je bio šou šta je radio. Ali, eto, nije igrao u Vojvodini i kao kadet je želeo da odustane i pređe na mali fudbal. Nekako smo ga ubedili da to ne čini i pokazao je koliko vredi.
Nikola još kaže da nije lako sa Sergejem prošetati centrom Rima, budući da mu konstantno prilaze navijači željni slikanja.
- Kad šetamo Rimom, prilaze mu bukvalno svi. Nikako da stignemo tamo gde smo krenuli, dok mu u Novom Sadu priđe manje ljudi. Ne znam, verovatno su ljubomorni na njega. Ali njemu ne smeta ni jedno, ni drugo. Sergej je isti kakav je bio prvog dana kad smo se upoznali. Njega novac i slava ne dotiču. Eto, znao je da ćete vi doći i samo mi je rekao: „Pričaj, kume, šta misliš da treba, nema problema.“

Vreme je bilo da se krene dalje, prošetali smo do stadiona Vojvodine, za koju je Sergej odigrao svega 13 utakmica. Ispred kapije naš domaćin se pozdravio s poznanikom. Objasnio mu je ko smo i zbog čega smo došli, na šta je rekao:
- Jesi li ih vodio na teren? E, dobro, to je najvažnije, sve drugo je nebitno!
OK, tada smo shvatili - idemo na teren. Nema više nikakvog odlaganja.
Osnovna škola „Sonja Marinković” nalazi se u naselju Grbavica, na, recimo da smo brojali, 124 koraka od zgrade u kojoj je nekada živeo Sergej, a u kojoj sada žive njegova mama Milana i sestra Jana. Teren, koji više nije betonski, već je prekriven tartanom, bio je prepun dece. Neki novi klinci danas igraju fudbal, sanjajući da budu kao Sergej. Odmah pored fudbalskog stacioniran je obnovljeni košarkaški teren, čije je sređivanje platio upravo Sergej Milinković Savić, a tu je i tabla koja govori o tome.
Škola zbog raspusta nije radila, pa su nam ljubazni zaposleni koje smo tu zatekli kratko rekli:
- Po ceo dan je tu u dvorištu igrao fudbal. Ne, nikad nije polomio prozor, niti smo s njim imali bilo kakav problem. Bio je pristojan, baš kao i njegov brat Vanja, i nama je drago što je Sergej napravio sjajnu karijeru. Ponosni smo na njega.

Kako je Vanja postao golman

Igralište „Osnovne škole” Sonja Marinković nije značajno samo za karijeru Sergeja Milinkovića Savića već i za njegovog brata Vanju, golmana Torina. - Igrali su tu u školskom dvorištu i neko je šutno loptu visoko. Vanja je pokušao da je primi, ona ga je pogodila u glavu i raskrvarila mu je nos. On je samo obrisao onu krv i rekao: „Ajde ponovo.“ Tada smo rekli: „Ovaj će sigurno biti golman.“ Znate, nismo mi golmani baš najčistiji - kaže Goran Ćurko.

Iz škole smo se uputili ka Sportskom centru „Vujadin Boškov“, gde je Sergej trenirao kao član mlađih selekcija kluba, a tamo nas je ugostio direktor Omladinske škole Dušan Grujić.
- Gorane, vodio si ih u školu? OK, onda ste videli najvažniji deo - rekao je Grujić, a mi, već naviknuti na to, nastavili smo da slušamo dalje:
- On je ovde trenirao, ali u dvorištu je sve počelo. Bili smo u Japanu na jednom turniru i držao sam prezentaciju o našoj školi. Sergej nam je bio glavni adut, a tog jutra sam pročitao kako postoji ponuda iz Francuske od 170 miliona evra. Dvoumio sam se da li da to spomenem, ali sam ipak rekao. Tu su bili predstavnici jednog kluba iz Francuske i klimali su glavom. On je toliko poznat da su oni već znali taj podatak.