Nevena Ignjatović (27), najbolja srpska skijašica, daje nam dovoljno razloga da se s posebnom pažnjom uključimo u sportski događaj koji će i ovog puta obeležiti takmičari iz skandinavskih zemalja, Švajcarske, Austrije, Francuske, SAD...

Njen najnoviji uspeh, ostvaren 26. januara ove godine, najveći u istoriji srpskog skijanja - šesto mesto u kombinaciji (discipline superveleslalom i slalom), koji se boduje za Svetski kup, daje nam za pravo da svi zajedno sanjamo snežnu bajku sa srećnim krajem.

Ta „mala grudva” preti da postane „lavina”, da se iz podređenog položaja obruši ka cilju sa ambicijom da osvoji olimpijsku medalju.

- Što da ne, iznenađenja su uvek moguća, a na olimpijskim igrama se uvek dogodi poneko čudo ili, bolje rečeno, iznenađenje. Ja se spremam za tu senzaciju, iako ću imati strašnu konkurenciju. Pravo na snove o medalji ne može niko da mi oduzme. Ja sam spremna za najbolji rezultat karijere u svim disciplinama u kojima ću nastupati, ali je u svakom sportu za velika ostvarenja potrebno i malo sreće. Ako se zbog mog nedavnog šestog mesta u Švajcarskoj bar neko zainteresovao za skijanje, moja misija je uspešna - samouvereno za “Alo! Sprint” govori Nevena.

Tvoje iskustvo nije malo?

- Već 20 godina sam na skijama. Taj sport sam zavolela kao klinka na Kopaoniku, imala sam sreće da dobijem šansu da se takmičim na najvišem nivou i tu sam priliku maksimalno iskoristila.

Teško je postati vrhunski skijaš u Srbiji?

- Mnogo teško. Mnogo je i skupo. Moji roditelji su davali poslednji dinar kako bi me slali na velika takmičenja, ali ogromnu zahvalnost dugujem Olimpijskom komitetu Srbije, Skijaškom savezu, Ministarstvu sporta, svojim sponzorima, brojnim prijateljima...

Koliko košta jedna sezona?

- Na ovom nivou na kojem se ja takmičim - između 70.000 i 100.000 evra. To osim opreme podrazumeva i odlaske na sve trke u Svetskom kupu, od Švajcarske preko Argentine do Novog Zelanda.

S kim treniraš, Srbija nema baš mnogo stručnjaka u tom sportu?

- Ponosno nastupam pod zastavom Srbije, ali već treću sezonu sam priključena timu Slovenije. I od njih imam veliku podršku, prihvatili su me kao da sam njihova. Zajedno treniramo, zajedno se i radujemo uspesima, zajedno prolazimo i kroz neke teške trenutke.

Koji je period bio najteži?

- Kada sam imala povredu kolena. Srećom, uspela sam da se vratim na stazu, guram dalje...

Šta bi moglo da bude tvoj adut na Igrama u Južnoj Koreji?

- Glad za vrhunskim ostvarenjima. Na zimskim olimpijskim igrama vlada neopisiva euforija, tako da je sve moguće. Na meni je da budem psihički i fizički dobro pripremljena, a onda će štoperica dati konačan sud.

Ako već priželjkujemo čudesne momente u Pjongčangu, u kojoj si disciplini najbliža podijumu?

- Kako stvari sada stoje, verovatno je to u kombinaciji. Slalomašica sam po prirodi, ali sam se maksimalno potvrdila i u brzinskim disciplinama. Nisu mi strani ni superveleslalom, ni spust. Mislim da imam potencijal u brzim disciplinama.

Koju brzinu dostižeš tokom spusta?

- Oko 118 kilometara na čas.

I nije te strah?

- Naprotiv, uživam u tome.

Pa to je kao da voziš neki automobil?

- Moj automobil nije u stanju da dobaci dotle (ha, ha). Za volanom nisam od onih ludih vozača. Sa svojom „crnom mambom” kroz gradske gužve se više služim slalomskom tehnikom. Beograd je, recimo, idealan za tu vrstu treninga. I živaca i umeća vožnje. Dajte mi skije i mogu na crtu svakom vozaču - uz neizbežan osmeh zaključuje devojka koja drži Srbiju u čarobnom svetu zimskih sportova.

“Op, op, op - Nevena”!

Popijte jednu rakijicu i držite mi palčeve

U Srbiji se svi razumeju u fudbal, košarku, tenis, ali kako se prati skijanje kraj TV ekrana?

- Moj savet je da se uvalite u fotelju, popijete jednu dunju, prekrstite se i držite mi palčeve. Za ostalo ću se sama pobrinuti, a sigurna sam da vas neću razočarati ili, nedajbože, obrukati. Mahaću vam u kameru sa cilja - uz osmeh će Nevena.

Janica Kostelić pre Mateje Svet i Bojana Križaja

Oni stariji još dobro pamte jugoslovenske šampione - Mateju Svet i Bojana Križaja, ko su tvoji idoli?

- Gledala sam njihove stare snimke sa brojnih trka, divim im se, naravno, ali ja dolazim iz ere Janice Kostelić. Hrvatska skijašica mi je jedan od uzora.

Huligani stigli i na skijaške staze

Kakvi su navijači na skijanju, ima li i Srba sa klepetušama oko vrata?

- Još nismo dostigli taj nivo skijaškog kolorita i tradicije, ali se na svakoj trci uvek pojavi neko s naših prostora. Uglavnom me bodre porodica i prijatelji.

Nedavno se desio nesvakidašnji događaj, Norvežanina Henrika Kristofersona su tokom noćnog slaloma u Šladmingu navijači gađali grudvama...

- Neprihvatljivo ponašanje. Ti ljudi nisu ni svesni koliko je to opasno. Ne smem ni da zamislim da je skijaša neko gađao grudvom tokom spusta. Tu se i za najmanju grešku plaća glavom.

Prijatelji bez kojih ne mogu

Ko ti nabavlja skupe skije, kombinezone, kacige?

- Vozim „Hedove” skije i prezadovoljna sam. Štapove mi obezbeđuje „Leki”, komplete „Andraž”. One šarene kombinezone mi pravi Dr Bobo - gospodin Boris Bolarič iz Slovenije. Podršku dobijam od hotela iz „MK grupe”. Ovo je skup sport, srećom, ima ljudi koji veruju u mene.

Drugovi, za mnom!

Na ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara nosićeš srpsku zastavu...

- Ogromna čast! Ponosno ću povesti našu malu, ali hrabru kolonu, u kojoj su još tri naša skijaša - Marko Vukićević, Marko Stevanović i Damir Ristić.