Semenkar sam, tim se tičim!

Antologijske reklamne slogane na fudbalskim stadionima već pola veka uzvikuje Čika Bora, jedan od ono malo preostalih izvornih beogradskih semenkara koji su “biznis” razradili dok su za fudbalskom loptom jurcali Šekularac, Džajić, Vukotić, Bjeković...

Kao gospodar malih terena, s pletenom korpom u ruci, neumorno se i danas probija kroz tribine. Boru ćete ujutro videti na Dorćolu, popodne u Lisoviću, već sutra u Dobanovcima, na Lionu, “Marakani” ili na stadionu “JNA”... Svuda gde se igra fudbal - po snegu, kiši, suncu.

Čika Bora je za jedne Ćale, za druge Matori ili Semeni, a u razgovoru za “Alo! Sprint” s ponosom se predstavlja punim imenom i prezimenom - Abidini Bedrija.

Goranac, rođen u Dragašu, kaže da je pletenu korpu nasledio od oca koji je u Beogradu prodavao grickalice odmah posle Drugog svetskog rata.

- Ponosan sam na to što smo i otac i ja semenkari. To je časno zanimanje, ali je prošlo naše zlatno doba. Posao propada kao i ovaj fudbal koji gledamo danas. Imam malu penziju i da me zdravlje ne služi ne bih mogao da sastavim kraj sa krajem. Nekada sam od ostvarenog pazara s jedne utakmice mogao da častim celu kafanu. Pamtim rekordnu zaradu iz aprila 1975. kada je na “Marakani” na meču Crvena zvezda - Ferencvaroš bilo preko 105.000 gledalaca. Više nema takvih poseta, a ni ljudi više nisu isti... - vrti glavom Bedrija.

Kaže da još ne može da se oporavi od šoka sa poslednjeg večitog derbija.

- Bio sam na jugu i jedva sam izvukao živu glavu kad je usledila opšta tuča. Huligani su preplavili naše najveće stadione, zato najviše volim da dolazim na utakmice zonskih liga. Tu čovek još može da popriča s narodom, da se našali, nasmeje. Velike utakmice donose veliki stres.

Pitamo ga, zbog čega se navijačima predstavlja kao Bora...

- Za nas Gorance su uvek mislili da smo Albanci. Lakše mi je da kažem da sam Bora nego Bedrija. Dugo već nema Albanaca među semenkarima, ostalo je samo još malo onih iz Tetova koji prodaju kestenje. Meni je najteže bilo kad se nad "JNA" pojavio onaj dron sa albanskom zastavom. Napustio sam stadion kako me iz neznanja ovdašnji navijači ne bi označili kao Albanca - priča nam naš Semeni.

Primećujemo da se semenke, suncokret i kikiriki više ne mere u čuvenim drvenim čašicama.

- Vremena se menjaju, čašice su otišle u istoriju. I mi semenkari smo postali kulturni - prodajemo zanimacije u fišecima. Manji 50, veći 100 dinara. Ranije smo trpali navijačima grickalice u džepove, u šake... Eh, ranije... Nekada smo fino zarađivali ispred bioskopa “Jadran”, “Kozara”, “Odeon”, ispred “Doma sindikata”. Sad nas ubiše ovi što drže kioske sa zdravom hranom na svakom ćošku. Ma, pusti, sine... Hoćeš crne ili bele? Odoh da radim.

“Seee-menke, ki-ki-riki, suncokret, see-menke”...