Za mnoge je posao sportskog novinara najlepši na svetu. Naročito onda kada dobijete priliku da izveštavate sa velikih takmičenja poput Olimpijskih igara i svetskih prvenstava. Samo, postoje ljudi koji, jednostavno, nisu rođeni za urbanu džunglu, koliko god se dobro snalazili u njoj. 

Prvi od njih u javnom životu Srbije je fenomenalni novinar Radio-televizije Srbije Jovan Memedović, koji je digao ruke od svog boksa i odlučio da se upusti u istinsku avanturu upoznavanja najruralnijih svetskih predela.
Sasvim prirodno, baš onako kako se i zove njegova kultna emisija, govorio je za “Alo! Sprint” o karijeri i svemu onom što njegov posao čini tako zanimljivim i posebnim.

* Da li su Olimpijske igre zaista najveći sportski događaj na svetu?
- Jesu, ali to je rudarski posao i tu nema uživanja. Izveštavao sam iz Pekinga 2008. i Londona 2012. godina, a da pri tome nisam gotovo ni video grad. Od jutra do mraka si vezan za sportska borilišta i monitor. Moraš da pratiš sve šta se dešava, stalno si onlajn i uvek pod stresom. Tako rade bukvalno sve redakcije na svetu. Tamo si 20 dana i nije sve to lako izdržati ni fizički, ni psihički - kaže Jovan Memedović.

* A kako sve to izgleda na Svetskom prvenstvu u fudbalu?
- I s njih sam izveštavao dva puta - iz Nemačke 2006. i Južne Afrike 2010. godine. To je već mnogo opuštenije. Imaš dve utakmice dnevno, vremena da obiđeš dešavanja u gradu, posetiš kamp bilo koje reprezentacije, čak i da zakažeš uzimanje izjava u bazama pojedinih selekcija. Tamo sam uvek imao veliku inspiraciju da radim.

* Na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. niste bili, ali su vas baš one umalo koštale posla?
- Zar se i dalje sećate toga…(smeh)? Da, bio je to sam kraj Igara i trebalo je da radim pregled manje interesantnih sportova i takmičenja. Tipa jedrenje ili utakmice za peto ili sedmo mesto. RTS je otkupio ta prava i pomislio sam: "O Bože, ako ovo neko uopšte gleda i ukoliko ovo nekoga zanima, hajde da im učinimo to malo zanimljivijim". Primorao sam kolegu Slobodana Šarenca da radi taj pregled sa mnom i mi smo to pretvorili u šalu, koja je u nekom trenutku prešla granice dobrog ukusa.

Planiram da bežim iz grada

* Gde vidite sebe kao penzionera - u gradu ili na selu?

- To je odavno isplanirano. Idem na Drinu. Tamo imam reku, jezero, brvnaru… Sve što mi treba. Ostalo mi je još sedam godina do penzije i posle toga bežim iz grada. Do tada, imam želju da edukujem ljude, jer vidim da mi veruju. Želim da iskoristim gledanost svoje emisije i saopštim im koliko je priroda lepa i kako treba da je vole. Da ljudi vole zanate, da se pozabave time, a ako ikada odu iz Srbije, da se vrate. 

 * Šta ste, zapravo, rekli?

- Ni sam se ne sećam, ali znam da smo pokušavali da budemo duhoviti. Na kraju, to se malo otelo kontroli i imali samo sreće što nismo rekli neke stvari koje bi mogle da obeleže našu karijeru. Kad ste novinar, morate da pazite na takve situacije. Bili smo kasnije na razgovoru kod direktora televizije, pa čak smo i kažnjeni.

* Ali i kada ste prenosili boks, niste se baš držali konvencionalnih pravila?
- Jeste. Ukoliko je neki bokser onako malo viši i deblji, rekao bih da je kao trokrilni orman, da je baš lepo obavijen salom ili: "Vidi se da mu je neko u porodici bio poslastičar". Uvek sam se trudio da uključim malo komedije u prenose. Takav sam i privatno.

* Iako ste na televiziji poznati kao neko ko je prenosio boks, to ipak nije vaša primarna borilačka veština?
- Probao sam sve borilačke veštine, ali džudo je moj izbor. Njega sam trenirao do 35. godine, čak sam sredinom osamdesetih bio na pragu reprezentacije stare Jugoslavije. Ipak, boks je nešto posebno. Ulaziš u ring, znaš da ćeš dobiti udarac i da će da boli. Do sada se nije pojavio niko ko u ringu nije dobio nijedan udarac. Tu čovek očvrsne. Ali, to je plemenita veština, jer šta god da se dogodi, koliko god da je teško, ti ćeš uzvratiti samo u granicama dozvoljenog.

* Kako gledate na histeriju oko Flojda Mejvejdera i stotine miliona evra koje je zaradio?

- Sve se to okrenulo poslednjih godina, sve se komercijalizovalo, ali meni je drago što ti momci mogu da zarade toliki novac. Inače, Flojd je iz bokserske porodice i njegov stric se bavio ovim sportom. Njega možete da volite ili ne volite, ali on je savršen bokser, koga sam ja gledao još dok je učestvovao na Olimpijskim igrama.

* Volite li MMA?
- Pogledam ponekad neki meč, pogotovo kad vidim da je neko dobar u parteru. Kod tog sporta mi smeta malo završnica, kad do izražaja počne da dolazi taj životinjski nagon. Bio sam jednom u ringu i komentarisao, a sako mi je bio isprskan krvlju.

* Dakle, da ste mlađi ne biste ga trenirali?
- Uvek bih se pre odlučio za džudo, jer dobar džudista može svakoga da pobedi. Kad uhvatiš nekoga s dve ruke, on je onda tvoj.

* Stiče se utiska da priznajete samo kontaktne sportove?
- Naprotiv. Recimo, mnogo volim da gledam dizanje tegova. Ljudi uopšte nemaju predstavu koliko je to užasno teška disciplina. Sve se rešava u sekundi i po i u dva centimetra. Kad si u timu, uvek neko može da ispravi tvoju grešku, ali ovde to ne postoji. Često sam išao da gledam takmičenja u dizanju tegova i uvek sam uživao.

* Šta još volite od sportova i da li nešto trenirate?
- Poslednjih godina sam postao manijak za američkim fudbalom. To je odlična sport, a moj favorit je Grin bej. Kad je nešto nejasno, pogleda se snimak i to je to. Ne znam zašto bih gledao fudbal kad na bukvalno svakoj utakmici sudija napravi neku veliku grešku. Što se vežbanja tiče, treniram najmanje tri puta nedeljno. Kad je lepo vreme, napolju sam, zimi sam u sali. Uz to volim kajak i kanu. Često veslam. Krenem od Ade Ciganlije, pa obiđem Adu Međicu, nekad uđem u Dunav, nekad sam samo na Savi, mada volim da veslam po jezerima ili pravim ture od po nekoliko dana.

* Koliko ste najduže veslali?
- Rekord mi je deset dana, a moji prijatelji su veslali mesec dana bez prestanka. To je čamac koji ima kabinu za spavanje i na njemu smo obišli celu Grčku da bismo došli do Krfa i ostrva Vido, gde smo se poklonili Plavoj grobnici. Prešli smo 1.600 kilometara.

* Kako izgleda to veslanje?

- Oguglaš na sve. Veslaš po 10 ili 12 sati, ali nikad ne znaš koliko možeš da pređeš za to vreme. Sve zavisi od vetra. Ako on duva, ti zapravo veslaš samo da bi ostao u mestu i da te ne bi bacio na stene ili vratio kilometrima unazad. Onda uhvatiš neku struju i kreneš napred.

* Otkrijte nam planove za blisku budućnost?

- Krajem leta imam projekat da mesec dana veslamo od izvora do ušća Drine kako bismo skrenuli pažnju na ekološke probleme. Za projekat veslanja Drinom imaću podršku i potvrdu učestvovanja Emira Kusturice koji mi je i dao ideju, a očekujem da mi se u veslanju pridruže poznati zaljubljenici u prirodu - Vanja Grbić, Vuk Kostić, Vojin Ćetković. Pozvaću i Noleta Đokovića, njegovog oca Srđana... A baš bih voleo da nam se pridruži i Mladen Krstajić, samo da li će u to vreme biti u zemlji ili na Svetskom prvenstvu u Rusiji? Sada još pravimo plan, a uskoro im šaljem pozive. Zajedno imamo snage da skrenemo pažnju javnosti na problem zagađenja, ne samo Drine nego i ostalih naših reka.

* Šta je teže - veslanje ili pešačenje po snegu i šumama?

- Sve je to je mukotrpan posao koji nametneš sam sebi, ali kad nešto voliš, nije ti teško. Ljubitelj sam prirode odmalena, a kad ste u prirodi, sve se svodi na preživljavanje, a pecanje mu dođe kao način da preživiš.

* Šta je to najčudnije što ste pojeli tokom putovanja?
- Jeo sam svašta, ali evo baš sam pre nekoliko dana saznao funkcionalni smisao da upecaš bakalara, rasporiš ga i pojedeš mu jetru, kao što to rade Norvežani. Kažu da je dobro za razmnožavanje ćelija i sad su počeli da prave tablete od toga. Inače, ovako sirovo kad se jede vrlo je teško i jedva sam to progutao.

* Koji vam je najdramatičniji trenutak bio tokom snimanja emisije “Savim prirodno”, možda onaj kad ste bežali od medveda?
- To je bilo na Čukotki, ali nije bilo toliko opasno kako se činilo na televiziji. Bilo je nekoliko susreta s medvedom i recimo da smo bili udaljeni 30 do 40 metara jedan od drugog. On se okrenuo, potrčao ka nama, zatim se slučajno čuo neki pucanj i medved je pobegao.

 

* Znači da iza kamera ne postoji tim koji brine o vašoj sigurnosti?
- Ne, nema nikoga. Evo baš smo skoro na Tari pravili emisiju i pratili smo tragove medveda. Imali smo samo kameru i sve vreme smo se nadali da će se pojaviti i krenuti prema nama da bismo snimili dobar prilog. Ali to se nije dogodilo. Mada, polako počinjem da razmišljam da počnem da nosim neku zaštitu.

* Mislite na pušku?
- Ne, baš. Postoji sprej protiv medveda ili da povedem nekog iskusnog lovca.

* Ako bežanje od medveda nije tako uzbudljiv događaj, ispričajte neki koji jeste?
- Svako putovanje donosi neku drugu anegdotu i ne mogu svega ni da se setim. Recimo, sećam se da smo jednom potpuno zaluđeni išli na Severni pol da snimamo belog medveda. S nama su bila dvojica Norvežana koja su nas vodila. Imali smo motorne sanke, pratili tragove i tako išli, išli i išli...

* Do kraja sveta?
- Ne, ne (smeh). More je bilo zaleđeno, a onda smo došli do mesta gde je počelo da se otapa. Mi smo snimili šta smo imali, videli smo belog medveda i krenuli nazad. Ostao nam je da pređemo još samo jedna fjord, a našeg vodiča Norvežanina zvali su da mu kažu kako na mestu gde se mi nalazimo radar uopšte ne prepoznaje led. To znači da je toliko tanak da može svakog trenutka da pukne pod nama. On nas je pitao da li želimo da rizikujemo i mi smo procenili da tu možemo da prođemo.

* A koliko je trebalo još da pređete po tom ledu?
- Sigurno oko kilometar. Sednemo mi u motorne sanke i pun gas. Bukvalno letimo, oko nas pršte barice, led se otapa, ali mi nekako stignemo do obale. Izgrlim se ja tu s kamermanom, a iz snega viri jedno drvo, priđem, zagrlim ga i poljubim. Preživeo sam i konačno sam bio na čvrstom - smeška se Memedović.