Piksi za "Alo! Sprint": Imam prijatelje i u vlasti i u opoziciji

„Stojković, Stojković“, orilo se gradom ljubavi i u državi čije je bratstvo i jedinstvo uveliko nagrizala mržnja. Orilo se Veronom i sve do Niša, u svakom domu koji se radovao drskosti Jugoslavije da preti fudbalskoj eliti. Da pred zlo vreme, koje se naslućivalo na Balkanu, zgrabi večnu slavu.

Beše to onda kad je Dragan Stojković poslao Martina Vaskeza po burek (zluradi bi konstatovali da se još nije vratio), a potom i Zubizaretu po loptu u mrežu. Beše to onda kad je Španija poražena u božanstvenoj igri jednog Nišlije koja se sve više urezuje u antologiju našeg fudbala kako godine prolaze. Beše to kad su kapiten „orlova“ Ivanović i Stojković krenuli u školu, Matiću i Tadiću lopta je bila tek igračka, a ogromna većina današnjih reprezentativaca čekala je da se rodi.

Može li Srbija, skoro tri decenije kasnije, da ponovi uspeh Jugoslavije? Legendarni Piksi veruje da iz Rusije mogu da se očekuju lepe vesti. U razgovoru za „Alo! Sprint“, jedan od naših najboljih fudbalera svih vremena priča o reprezentaciji na Mondijalu, da li je zaista trebalo da je vodi na tom takmičenju, trenerskom poslu u Kini i Premijer ligi, koja mu je nedavno izmakla, o Vengeru i Arsenalu, Indiji, koja je sada njegov svet...

Jugoslavija imala tim za finale 1990.

* Da odemo u 1990. Jesu li maestralni golovi za trijumf nad Španijom (2:1) u osmini finala SP najlepši u vašoj reprezentativnoj karijeri?

- Ta dva gola, slažem se, bila su maestralna. Svaki klinac kad počne da trenira fudbal mašta o Mondijalu, a kome se pruži šansa da zaigra, sanja da uradi nešto po čemu će ga pamtiti. Mene, eto, pamte po ta dva gola. To je istorija, ne može da se izbriše.

* U istoriji je, nažalost, i potonja eliminacija od Maradonine Argentine. Žalite li i danas zbog poraza na penale?

- Žalim, dabome, jer smo zaslužili da pobedimo. Ubeđen sam bio tada, a i danas sam, da je taj tim Jugoslavije bio kadar da igra finale. Da li bismo bili šampioni, pitanje je, jer u takvoj utakmici može svašta da bude, a da smo bili zreli za finale - jesmo. Da smo prošli Argentinu, siguran sam da bismo i Italiju u polufinalu. Kad se setim onih šansi... Sušiću, koji je imao lepak na kopačkama, odbije se onako lopta da je golman uhvati. Pa Dejo. Sa pet metara preko gola... Neverovatno koliko nismo imali sreće, a Argentinci su je imali i previše. Na kraju, ostala je uspomena da smo bili peti na SP, što je veliki uspeh.

* Da se vratimo u budućnost. Može li Srbija u Rusiji da bar prođe grupnu fazu?

- Postignut je veliki uspeh samim odlaskom na Svetsko prvenstvo, ako se uzme u obzir period od osam sušnih godina tokom kojih smo bili fudbalski mrtvi. U neko drugo vreme, plasman je, sećate se, bio normalna pojava. E sad, procene i prognoze su nezahvalne, međutim, kad smo već uspeli da odemo, kako-tako, ali smo uspeli, i imamo veliku šansu da promovišemo zemlju dobrim igrama i rezultatima, normalno je da treba da težimo da tu šansu iskoristimo. Kakav ćemo utisak ostaviti od nas zavisi. Ne od Švajcarske i Kostarike, pa ni od Brazila, nego samo od nas. Neću da kažem da bismo morali, jer u životu ništa ne mora, ali bi trebalo da se plasiramo u drugi krug. Uz poštovanje Brazila, sa kojim može da se igra. Pa ako ne možemo da pobedimo Kostariku i Švajcarsku, ne treba da prođemo grupnu fazu.

Nisam bio kandidat za selektora

* Koliko je hendikep zbog neiskustva, ili možda prednost zbog želje za dokazivanjem, to što je selektor Mladen Krstajić maltene početnik?

- Drago mi je da je Krle selektor. On je bivši fudbaler, saigrač iz reprezentacije, odlično se poznajemo. Verujem da kod njega postoji ogromna želja da se pokaže, u suprotnom, ne bi se prihvatao odgovornosti. Na svima nama je da ga podržimo. On je veoma pozitivna ličnost, može da napravi dobru atmosferu u ekipi, i na klupi i u svlačionici. Ako ga igrači prihvate i pruže maksimum, može da bude dobro. A uvek će neko potegnuti pitanje neiskustva. Pa neće biti sam, ostavljen na cedilu, imaće grupu ljudi oko sebe da mu pomaže.

* Zamalo da vi budete na tom mestu. Koliko je, zapravo, bilo istine u priči da ste bili kandidat za selektora?

- Nisam se oglašavao u medijima u to vreme, jer bi svaki komentar, bio ovakav ili onakav, dolio ulje na vatru. Nisam želeo da se od toga stvara španska serija. Ionako je ličila na to. Išao sam u Beč da gledam reprezentaciju u možda najvažnijoj utakmici kvalifikacija jer sam u to vreme bio slobodan. Sedeo sam u Beogradu i zapitao se - zašto ne ideš da budeš uz ekipu, umesto što ćeš meč gledati na televiziji? Bilo bi veoma ružno da sam ostao u Beogradu. Zato sam otišao u FSS i pitao da li mogu s njima u Beč. Bio sam predsednik Saveza, znam da reprezentacija putuje čarterom, da uz nju idu i prijatelji, zbog toga sam i pitao. Odgovorili su mi da bi im bilo veliko zadovoljstvo. Međutim, moje prisustvo u Beču protumačeno je na sasvim drugi način. Svi su me videli kao selektora, iako je Srbija u tom trenutku imala selektora koji je uspešno vodio tim. Dakle, ništa nije bilo kvarno, išao sam kao navijač - tvrdi Piksi.

* Mnogi su vas, ipak, videli na klupi „orlova“...

- Možda je neko želeo da preuzmem reprezentaciju, ali razgovor o toj temi mora da bude ozbiljan. U Kini imam ugovor, ne radim za kikiriki. Ljudi to moraju da znaju. Dakle, kad dođe do toga, ako dođe, da budem u situaciji da mogu da kažem „da“ ili „ne“, javnost će biti obaveštena. To ne znači da ne podržavam reprezentaciju, naprotiv. Uvek sam na raspolaganju da pomognem mojoj Srbiji, ako misle da mogu.

Vengera sam odbio, nije mi žao

* Odlično ste startovali u kineskom prvenstvu - 5:4 protiv gradskog rivala, aktuelnog prvaka Gvangžu Evergrandea...

- Posao trenera je da spremi ekipu, a da smo spremni, videlo se na premijeri - skromno će Stojković o trijumfu nad ekipom Fabija Kanavara.

* U kakvom sastavu ste dočekali sezonu?

- Ekipa je ista, otišao je samo levi bek u Hebei. Došao je Marko Perović, on je igrao za Gvangžu R&F u Hongkongu, praktično naš drugi tim. Samo smo ga prebacili. On nam je četvrti stranac. Poznato je da ovaj klub ne kupuje skupe igrače, ne troši previše novca.

* A ambicije, na njima se ne štedi?

- I klupski i moj cilj je da budemo bolji nego u prošloj sezoni. Želimo da nastavimo da igramo kao i dosad, tačnije, kao što svi konstatuju, najlepši fudbal u Kini. Prošle sezone zamalo nam je izmakla Azijska liga šampiona. Naše komšije Evergrande prethodne tri godine nisu bile poražene kod kuće i onda su izgubile u poslednjem kolu, i to od našeg konkurenta Tjanđina. Pokušaćemo, dakle, da budemo barem za mesto bolje plasirani i tako se domognemo Lige šampiona. Mada, to je lakše reći nego ostvariti.

* Možete li da uspete?

- Svake sezone je sve teže. Ne govorim to iz kurtoazije. Polovina klubova iz Superlige Kine je finansijski moćna i ima jak igrački kadar. Konkurencija je strahovita. Na snazi je i novo pravilo da u startnoj postavi bude jedan igrač do 23 godine, a dvojica na klupi, s tim što i ta dvojica moraju da učestvuju u igri. To znači da treneri, kad njih uvedu na teren, praktično imaju pravo na jednu pravu izmenu. Mora mnogo da se mozga i vodi računa, jer šta ako se neko povredi, bude kartona... Ili šta ako se golman povredi... Biće interesantno.

* Da se još jednom otisnemo u devedesete. Da li vam je žao što iz Japana niste otišli s Vengerom u Arsenal?

- Sticajem okolnosti, u danu kad je Venger zvanično napustio Nagoju imao sam sastanak s predsednikom i direktorom kluba, ispostavilo se u vezi sa produženjem ugovora. Nedelju dana pre toga smo pričali, znao sam da ide u Arsenal. Tog popodneva me je pozvao da se vidimo, a ja sam mu rekao da hoću, samo da prođe sastanak s čelnicima kluba. Kad sam došao u hotel, Venger me je pitao šta je bilo, a ja sam mu odgovorio da sam pristao da produžim ugovor. Na to je rekao: „Mislio sam da ideš sa mnom u Arsenal“. Bio sam počastvovan, međutim, nije mi žao. Snežana i ja sa troje dece, koja su tek krenula u školu, trebalo bi da se selimo u London. Pa traženje kuće, škole, pripreme... U Nagoji mi je bilo super, gledajući i porodičan život i karijeru.

* Da li Francuz pokušao da vas ubedi da se predomislite?

- Da, govorio mi je da ću igrati sa Bergkampom, da je stigao Vijera, ali mu nije vredelo. Nisam želeo da maltretiram porodicu. On se na kraju pomirio s mojom odlukom i rastali smo se uz njegove reči, koje su za mene bile veliki kompliment. Rekao je da posedujem magiju, da imam rešenja i kad se čini da ih nema i da sam jedan od tri najbolja igrača koje je, naravno do tada, trenirao, uz Glena Hodla i Žorža Veu. Dakle, nisam se pokajao. Nikad nisam stavljao odluku na tas - da li je dobra ili loša. Jednostavno, moja je, kakva god da je.
Piksijeva odluka je bila, sećate se, i da 1990. pošalje Vaskeza po burek. Odluka mađioničara.

Zamalo da preuzmem Svonsi

Piksi ne krije želju da trenira klub iz Premijer lige, a za „Alo! Sprint“ otkriva da je u maju 2015. zamalo preuzeo - Svonsi.
- Čekalo se samo da budem postavljen. Triput sam razgovarao s predsednikom kluba u Londonu i o svemu smo se dogovorili. Ostalo je da pogledamo meč Arsenal-Svonsi, pre kojeg me je gazda predstavio članovima borda direktora. Međutim, Svonsi dobije sa 1:0, iako je trebalo da izgubi 0:4. Bilo je glupo da tad menjaju trenera. Ja u avgustu te godine potpišem za Gvangžu. Nije prošlo desetak dana, zove me predsednik Svonsija. Pita gde sam. Ja mu odgovorim da sam u Kini, a on ne veruje. Kažem mu da sam preuzeo klub, na šta će on u čudu: „To je nemoguće. Odlučili smo da tebe postavimo za trenera“. Rekao sam da mi je žao... Želja da radim u Engleskoj, naravno, time nije ugašena.

U najboljem timu SP 1990.

Koliko dobro je, zapravo, Piksi odigrao SP 1990, pokazao je izbor najboljeg tima šampionata u Italiji. Mesto u njemu je moralo da bude za Srbina, koji je tog leta drmao svetskim fudbalom na Apeninima.
Idealni tim izgledao je ovako: Goikoečea (Argentina) - Breme (Nemačka), Barezi (Italija), Maldini (Italija) - Gaskojn (Engleska), Mateus (Nemačka), Stojković (Jugoslavija), Maradona (Argentina) - Klinsman (Nemačka), Milja (Kamerun), Skilaći (Italija).

Lipi uhvatio muštuluk za „orlove“

Da će Srbija gostovati u njegovog gradu, Stojković je, kaže, saznao od slavnog italijanskog trenera Marčela Lipija, selektora Kine.
- Večerao sam s Lipijem petnaestak dana pre utakmice. Sedimo, pričamo, pitam ga šta ima kod njega, a on mi kaže: „Završava se sezona, još da odigramo sa Srbijom“. Ja se obradujem i pitam ga gde, a on: „Pa ovde, u Gvangžuu“. Kad se nisam srušio sa stolice. I da sam se tada javio na pozive novinara, a bilo ih je i te kako, kako bih mogao da ubedim bilo koga da nisam organizovao utakmicu. Nema šanse. Naravno, ostao sam, iako mi je odmor već bio počeo, i dočekao zemljake. Družili smo se, ispričali, gledao sam meč. Taman posla da nisam, prevalili su toliki put da bi igrali na pet minuta od moje kuće...

Ljajić može da bude desetka

Zašto Srbija nema desetku „a la Piksi“ posle Piksija? Na to pitanje ni sam Piksi nema odgovor.
- Svako je u prethodnih 17 godina, otkako sam prestao da igram, imao tu šansu. Nikome nije bilo zabranjeno da je iskoristi, da bude ono što ljudi očekuju, da bude neko kao ja. Ne volim da pričam o sebi, ali je činjenica da sam imao nešto specifično, da vodim ekipu harizmom, znanjem, da nosim tu odgovornost. Moramo, dakle, da tražimo fudbalera koji je motor ekipe, da daje golove i asistira, preuzima odgovornost... Bilo je perioda kad sam pomislio da je Ljajić taj. Ima znanje za poštovanje, međutim, on sam mora da se nametne. Da pokaže drskost i sve karakteristike vođe.

Stojković kaže da ne prati politiku ništa više od čoveka koji želi da bude samo informisan. Ne svrstava se ni na jednu stranu, mada to sportisti danas neretko čine, ali je svojevremeno držao sliku Slobodana Miloševića.

- Imam mnogo prijatelja među političarima i na vlasti i u opoziciji. I nemam problem da popijem kafu ili ručam s bilo kim od njih. I budem fotografisan. Samo da to, naravno, ne bude zloupotrebljeno. Nikad nisam bio član nijedne partije, pa je glupo da me bilo ko stavlja na nečiju stranu. Moja želja je da Srbiji bude dobro i veoma poštujem posao političara, koji nimalo nije lak. Koliko god bili napadani, a moraju biti jer su javne ličnosti, oni vode odgovoran posao. Nije lako boriti se s problemima svakodnevno u ekonomskoj situaciji kakva jeste. A napadaju ih svuda, ne postoji država na svetu u kojoj političari uživaju. To je krst odgovornosti koji nose. Non-stop su na tapetu.
- Što se tiče Slobine slike, to je bilo 1986. Davao sam intervju za sportski list, ako se ne varam u hotelu „Metropol“, u kojem sam živeo nekoliko meseci po dolasku iz Niša u Beograd. Tokom razgovora s novinarom nije bilo nijedne reči o politici. Pa ja u to vreme nisam imao pojma o politici, a kamoli da sam bio simpatizer neke partije ili pojedinca. Ali vašem kolegi valjda je bilo interesantno da spoji političara koji dolazi kao novi predsednik i mene, koji dolazim kao nova fudbalska zvezda. I grunuo je to. Nije mi zasmetalo.

Indija Rouz je moj svet

Nedavno je Piksijeva mlađa ćerka Anja krunisala brakom ljubav sa automobilistom Ugom Valenteom, s kojim ima jednoipogodišnju ćerkicu.

- Posle priprema u Melburnu, dao sam igračima pet dana slobodno zbog Kineske nove godine i to iskoristio da sa porodicom budem 17. februara na opštinskom venčanju u Parizu. Crkveno, u našoj pravoslavnoj crkvi u Beogradu, biće u maju. Mnogo mi je drago zbog Anje i zeta, ali moj svet je unuka Indija Rouz. Najviše uživam kad sam s njom. Kad dobiješ dete od svog deteta, nema veće sreće - naglašava ponosni deda.

Propis umanjio transfer Boaćija

Crvena zvezda je u kineski fudbal poslala Ričmonda Boaćija, a dobila za uzvrat 5,5 miliona evra.

- Mogla je i više, jer je novac ovde najmanji problem. Đangsu je svakako mogao da plati više, međutim, očigledna je bila namera da izbegne duplu taksu. Od ove godine, svaki transfer veći od šest miliona evra za stranca i tri miliona za Kineza nameće da se ista suma plaćena za igrača uplati i na račun saveza. To pravilo je uvedeno zbog prošle godine, i one prethodne, jer je veliki novac odlazio iz Kine. Ovo je pokušaj da se smiri fudbalsko tržište i dovede u normalu.

Pitaće opet Evropa „kude je taj Niš“

Kad je Radnički krenuo u drugi pohod kroz Kup UEFA početkom osamdesetih prošlog veka (prvi zaustavljen u polufinalu od Hamburgera), tek punoletni Stojković je bio u timu. Može li Evropa ponovo da pita „kude je taj Niš“?

- Vidim da Radničkom dobro ide, s obzirom na poziciju na tabeli. Zašto da ne, Evropa nije daleko. Pretpostavljam da je formiran respektabilan tim. Doduše, do kraja prvenstva ima mnogo da se igra, pa moje Nišlije moraju da nastave da pobeđuju ako žele da završe na trećem mestu. Nadam se da hoće, jer svaki uspeh u ovakvim uslovima je fenomenalan. Mnogo bi značio za klub, a ljudima bi doneo novi elan. Probudilo bi se interesovanje. Radničkom želim sve najbolje - poručuje iz Kine njegov najsjajniji dragulj.

Nema senke na Zvezdine duple krune

Željko Pantić, novinar TV Partizan, nedavno je izjavio da su dve duple krune Crvene zvezde pod predsedničkim vođstvom Dragana Stojkovića bile rezultat fudbalske moći u odnosu na crno-bele.
- Drago mi je što je to rekao. Drago mi je da se ne baca senka na te dve duple krune, osvojene na sportski i korektan način. Apsolutno zasluženo. Uostalom, publiku ne možeš da prevariš. Možeš da pokušaš, ali si osuđen na neuspeh - smatra Zvezdin čelnik u periodu od 2005. do 2007.