Poznati režiser, scenarista i glumac u razgovoru za "Alo! Sprint" bez imalo ironije ili sarkazma tvrdi da sva ta naša fudbalska dešavanja imaju dovoljno elemenata da se snimi horor film ili čak serija.

A sve je počelo pitanjem: "Za koga navijate?"

"Partizanovac sam i poslednjih 10 do 15 godina redovno sam pozivan u VIP ložu, nuđeno mi je članstvo u Skupštini kluba, ali to nikada nisam prihvatao. Možda to njima i ne znači ništa, ali poslednjih 30 godina nisam bio na stadionu i nemam nameru da idem".

Zbog čega?

"Jednostavno, ne želim da mi tamo neko razbije glavu. Zar da gledam organizovane horde kojima je navijanje za određeni klub pokriće za najdestruktivnije delatnosti? Da gledam one koji uništavaju perspektivu mladih ljudi?".

Prilično ste ogorčeni?

"Uđite u genezu likvidacija i kriminalnih okršaja poslednjih godinu dana. Preovladavaju okršaji žestokih momaka koji dolaze iz Crne Gore i sukobi navijačkih grupa. O tim stvarima se ne bi mogao snimiti samo jedan horor film već televizijska serija. Međutim, tako nešto se uskoro neće pojaviti jer živimo u vremenu gde su ljudi plaše i retko ko ima dovoljno hrabrosti da izgovori ovo o čemu vam pričam".

Čini se da vam ne smetaju samo huligani?

"Ma, dok srpski fudbal i srpsko društvo ne preboli rane između Zvezde i Partizana, dok god ljudi sa margina društva i iz kriminogenih struktura uništavaju fudbal, ja sebe ne vidim na stadionu. I ne krivim one iskrene ljude iz sporta za katastrofalnu situaciju koja vlada u srpskom fudbalu pošto je to splet društvenih okolnosti. Sve kroz šta je prošao srpski narod profilisalo je vrhunski sport, pogotovo fudbalski, u nešto što nema veze ni sa sportom, a bogami ni sa fudbalom".

Pratite li dešavanja i u ostalim sportovima?

"Mnogo više podržavam vrhunski sport u kojem vidimo ljude koji postižu velike rezultate u ekipnim disciplinama. Vaterpolisti me oduševljavaju. Oni nemaju da skrpe novac ni za avionske karte, a postižu neverovatne rezultate".

Kako vam se čini situacija oko fudbalske reprezentacije Srbije?

"Daleko bilo da mi zameri neko od moćnih ljudi koji vode srpski fudbal, ali kao Srbin koji plaća porez ovoj državi, ne razumem kako je moguće da selektor koji dovede ekipu na Svetsko prvenstvo sutradan bude smenjen? To ne razumem".

Ne verujete da na Mondijalu u Rusiji može da nas zadesi neka fudbalska priča sa hepiendom?

"Našim momcima želim sve najbolje i svakako ću navijati punim srcem sa željom da pokušaju napraviti prijatno iznenađenje. Mi imamo mogućnost i potencijal koji se zovu inat. Ako se dobro aktivira dugme inata, može se desiti čudo".

Nadolazeći Mondijal se već pretvorio u veliku političku igru?

"Ovaj Mondijal sučeljen je sa globalnim interesima najvećih svetskih igrača u geopolitičkom smislu. Praktično se preduzimaju kontramere da se Svetsko prvenstvo pretvori u manifestaciju koja treba da kompromituju Putina, Rusku Federaciju, čitavo rusko društvo".

Kako komentarišete skandaloznu izjavu Borisa Džonsona, ministra spoljnih poslova Velike Britanije, da bi Engleska trebalo da bojkotuje Mondijal, uporedivši Rusiju sa Hitlerovom Nemačkom?

"Izjava britanskog ministra Borisa Džonsona, u kojoj tvrdi da će Vladimir Putin iskoristiti Svetsko prvenstvo u fudbalu baš kao Hitler Olimpijske igre, ovih dana oduševljava zapadne medije. Ono što u svojim izveštajima ne spominju jeste to da je Sovjetski Savez, za razliku od Velike Britanije, bojkotovao Olimpijske igre u Berlinu, dok je engleska fudbalska reprezentacija u meču protiv Nemačke 14. maja 1938. otpočela meč nacističkim pozdravom".

Zbog matematike ste zavoleli Partizan?

"Postao sam Partizanovac tako što sam u osnovnoj školi, u svom selu Medveđa kod Trstenika, imao nastavnika matematike i geografije koji je bio izuzetno strog. U to vreme je Partizan je igrao protiv madridskog Reala u finalu Kupa šampiona. Nastavnik je ušao na čas i jasno i glasno nam dao do znanja: 'Ko navija za Partizan, ima trojku iz matematike'. Eto, tako je počela ta moja ljubav prema crno-belima", rekao je Radoš Bajić za "Alo! Sprint".

Kaže Bajić da je kroz druženja sa prijateljima iz sveta sporta često prisustvovao zanimljivim situacijama. Jedne se posebno seća...

"Tamo neke 1980. godine, kao popularan mlad glumac posle filmova „Sarajevski atentat“, „Partizanska eskadrila“, u mestu Salaš kod Zrenjanina sedim za stolom lokalne kafane u društvu Miodraga Petrovića, tadašnjeg direktora Zvezdinog stadiona. Pored nas neki bubuljičavi mladić iz Niša, nema više od 15-16 godina. I veli mi Miodrag: „Vidiš ovog malog... Ne zna gde se nalazi. Sad kad ga zapljusnu velike pare, ko zna šta će biti s njim“. Bio je to Piksi Stojković. Danas taj Piksi razbija po celom svetu. I da - napravio je ogroman novac".

Radoša Bajića presreli smo na putu ka "Maderi", žurio je na poslovni sastanak. Ovo kultno mesto u Beogradu nas je vratilo u daleku prošlost.

"Maderu" povezujem sa samim početkom svoje glumačke karijere, još u prošlom veku. Sećam se da sam još kao mlad glumac tamo sreo velikog Ljubu Tadića, zajedno sa čuvenim Maderašem - doktorom Acom Obradovićem. Otkad znam za "Maderu", tamo se odlazilo po najsvežije informacije iz sveta fudbala.