Može li sada najtrofejniji srpski klub, sveže okićen još jednim naslovom državnog prvaka, konačno da izbegne sve zamke žreba i izađe na put nekadašnje slave? Može li, prosto, da se plasira u Ligu šampiona, a što bi bilo skoro pa jednako toj neponovljivoj i nesumnjivo nikad dostižnoj tituli iz Barija.

Baš tako je svojevremeno, pošto su ratovi, sankcije i sile tame gurnule Zvezdu duboko ispod elite, govorio Dragan Džajić. Tvrdeći da je prolaz iz Srbije u najjače takmičenje vredan gotovo kao dolazak na cilj iz nekadašnje, velike Jugoslavije. Danas, u razgovoru za „Alo! Sprint“, naš najveći as svih vremena ne želi da procenjuje šanse za trijumfalni izlazak iz kvalifikacionog pakla, ali svakako govori o svojoj Zvezdi i Evropi, svom putu i šta (ne) bi menjao da opet krene iz rodnog Uba, priča o Srbiji i svetskom prvenstvu, Nejmaru i Mesiju...

"Zvezda mora da nastoji da konstantno igra u Evropi. I bar ovoliko koliko je igrala u ovoj sezoni. Verujem da može, iako je teška materijalna situacija. Mada, faktički, nikad nije bilo lako u smislu da je novca bilo napretek. Čini mi se da na ovim prostorima ima igrača da Zvezda, kao i Partizan, napravi korektan tim. Navijaču mora da se da hrana, ne može da bude stalno gladan zadovoljstva", smatra Džajić.

Kad je Zvezda igrala najbolje od sankcija naovamo - sredinom devedesetih, tokom dvehiljaditih ili u ovoj deceniji?

"U moje vreme ekipa je desetak godina bila na okupu i igrali smo zaista dobro. Bilo je možda i ranije dobrih generacija, kad je Rajko Mitić bio u timu, ali to ne pamtim. Naravno, tu je ekipa koja je bila prvak Evrope i sveta. Dobra je bila i generacija Pižona Petrovića, Duleta Savića, Blagojevića, koja je igrala finale Kupa UEFA. To je veliki uspeh, koji je, ne znam zašto, pao u zapećak. Srce me boli zbog toga".

Da li još boli isključenje 1971. u četvrtfinalu Kupa šampiona protiv Karl Cajsa u Jeni?

"Uh, kako me to boli. Izbačen sam nepravedno. To neću da zaboravim dok sam živ. Cole Janković mi reče prošlog leta: 'Pa ja sam ga udario i sklonio se, a sudija je video tebe'. A ja skoro pola veka vrtim film pokušavajući da saznam ko je udario ili pljunuo domaćeg igrača. Tad sam bio u najboljoj formi. Ne mogu da prežalim to, jer sam siguran da bismo prošli i Panatinaikos i igrali finale protiv Ajaksa.

A pamtite li potez ili gaf zbog kojeg vas je trener sklonio iz tima?

"Niko mene nije sklanjao. Ne zato što sam sebe smatrao nedodirljivim, već zato što nije imao potrebe. Bilo je ljutnje u nama samima kad se odigra loše ili izgubi. Osećali smo odgovornost. Niko nije trebalo da nam kaže da nismo odigrali dobro, gledalo nas je 40-50 hiljada ljudi na stadionu i još 2.000.000 putem medija".

Da ste 15-godišnjak, da li biste ponovo sve isto uradili?

"Sve! Moja ljubav prema fudbalu je bezgranična. Nas troje dece je bilo. Brat se školovao u Beogradu, sestra u Ubu, ja sam takođe mogao da završim školu u Ubu, pa da studiram. Ali u mojim mislima je uglavnom bio fudbal. Igrao sam od prvog razreda osnovne škole, skupljao dečake da se takmičimo.Fudbal, fudbal, samo fudbal. I, eto, ceo život u fudbalu".

Je l’ mogao da bude Partizan umesto Zvezde?

"Dolazili su iz Partizana, posle priča da ima talentovan klinac u Ubu. Ali otišao sam u Zvezdu, za koju sam navijao. Bolje što je tako ispalo, i za mene i za Zvezdu".

Kad ste odlazili s 15 godina jeste li mogli da zamislite da će se stadion zvati "Dragan Džajić"?

"Moj jedini cilj je bio da igram za Zvezdu. Ni o čemu drugom nisam razmišljao. Pa bio sam klinac koji se još ne brije. A kad sam došao, uprkos uobičajenom mišljenju ljudi iz provincije da u Zvezdi jedu loptu, sam sebi sam rekao da neću imati problema da ostanem. Kad sam ušao u prvi tim, nikad nisam izašao. Godinu kasnije sam zaigrao i za reprezentaciju. Nije trebalo niko da mi kaže da to mogu, to sam osećao. Rastao sam s tim. Niko nije mogao da mi kaže: 'Ajde, beži tamo'. Mogao je, ali ne bi valjalo za klub. Možda je ovo neskromno, ali je istina".

Kako danas proživljavate fudbal?

"Ne gledam mirno, ali se trudim da ne kritikujem, pogotovo ako sam u društvu. Niko ne voli da čuje da je kritikovan. A kad vidim dobar potez, naravno da aplaudiram. Jasno, najviše volim Zvezdine igrače, ali kad vidim nešto lepo kod nekog našeg fudbalera, ili nekog sa ovih prostora, naravno da pohvalim".

Menjate li program na TV ako vas nervira loš kvalitet fudbala?

"Prebacujem, ali tražim drugu utakmicu. Uvek nađem neku zanimljivu. I ne navijam ni za koga unapred. Jednom za Real, drugi put za Barselonu, zavisi šta vidim, koga vidim".

Koga, na primer?

"Nejmar je fenomenalan igrač, ali me nervira njegovo ponašanje. Bojim se da će neko da ga polomi, jer stalno izaziva. Za razliku od Mesija. Njega biju, on ide dalje. Strašan igrač. Ronaldo, takođe, ali ima neku crtu koja bode oči. Mesi je ipak bez premca. Za mene je gledanje Mesija kao kad odem da vidim nešto za šta sam platio kartu, da li za bioskop ili pozorište, i uživam. Ne znam da li sam gledao njegovu utakmicu posle koje nisam seo i zapitao se: da li je moguće? A cenio sam i Krojfa, Bekenbauera, Euzebija, da ne govorim o Peleu, zatim Maradonu, Brazilca Ronalda, Ronaldinja...".

Kad smo kod Brazilaca, šta nas čeka u Rusiji?

"Igrali smo protiv njih i prijateljske, i oproštajne, i na svetskom prvenstvu. Nekako su nam suđeni. Ja sam igrao pet puta protiv Brazila, a protiv Bugarske nijednom. Što se tiče predstojećeg duela, nismo inferiorni u tolikoj meri da ćemo da padnemo u nesvest jer igramo protiv njih. Verujem da i oni nas poštuju".

Znači, možemo da im se suprotstavimo?

"Protiv svakog može da se igra. Videćete u Rusiji. Da na takvom takmičenju možete da ih 'otkačite', možete sigurno. Nisu to tako velike razlike između ekipa. Motiv nije sporan, ne treba niko da kaže nešto posebno kad se igra protiv Brazila. Ali svako mora da se pridržava postavljene taktike".

Dokle, zapravo, možemo na Mondijalu?

"Da vidimo prvu utakmicu. Kostarika uopšte nije za potcenjivanje. Ako je pobedimo, imaćemo velike šanse da prođemo u osminu finala. A s obzirom na tradiciju da lakše igramo protiv favorita, nije isključeno da protiv Brazila odigramo najbolje u grupi".

Da li smo sa Sergejom Milinkovićem Savićem osetno jači?

"Sergeja smo malo gledali ovde. Znamo ga iz omladinske reprezentacije i znamo da sada igra u jakoj, italijanskoj ligi. Tamo ga svi hvale. Bilo bi dobro da odigra utakmice, dve za reprezentaciju pre Mondijala, da stvorimo pravo mišljenje o njemu. Iskreno, voleo bih da bude dobar igrač".

Kako vam je delovala Srbija u nedavnim testovima?

"Protiv Nigerije iznenađujuće dobro. Mitrović je odigrao strašno. Razbio je rivala. Pobeda je dobra na psihološkom planu. Da je reprezentacija izgubila, bez obzira na to što je prijateljska utakmica, krenule bi priče 'ovaj može, onaj ne može'. Treba da živimo u nadi da nešto može da bude od Srbije. Pokušaću da odem u Rusiju da je gledam. Voleo bih protiv Brazila - poručuje zvanično naš najbolji fudbaler svih vremena".

Džajić se, veli, nije trudio da marketinški unovči lik i delo, poput, primera radi, Pelea?

"Možda bih nešto i uradio na tom planu da sam otišao u Italiju, i to sa 22 godine, posle EP u Rimu 1968, kad smo bili drugi. Imao sam poziv u Inter. Posle finala Faketi je došao u našu svlačionicu i pitao me da li bih igrao u Italiji. Odgovorio sam mu da to ne zavisi od mene. Imao sam u karijeru poziv i Reala, pa Atletiko Madrida, koji sam odbio kad me zakon nije sprečavao. Sada žalim samo što nisam igrao u Realu, zbog biografije".

Dva gola su najdraža u karijeri najboljeg fudbalera među Srbima svih vremena, otkriva nam za "Alo! Sprint".

"Engleskoj za pobedu u polufinalu EP 1968. i dve godine kasnije Olimpiji u finalu Kupa Jugoslavije. Protiv Engleza, dolazi lopta, Bobi Mur, fenomenalan igrač, nije dobro procenio njen let, preleti ga, iako je odlično igrao glavom. Ja je primim na grudi, lepo mi odskoči i postignem gol. A protiv Olimpije... U Ljubljani je bilo 2:2, u revanšu u Beogradu 0:0. I produžeci se bliže kraju, kad - dobijem loptu, primim je na grudi okrenut leđima golu. Pođem na stranu, igrači iza mene krenu na istu, a ja je gurnem na drugu i dođe mi na drop-kik. Dao sam mnogo lep gol - desnom nogom".

Nekadašnji rekorder po broju utakmica za reprezentaciju (85) smatra da je Jugoslavija bila najbliža trofeju 1968. na EP u Italiji.

"Bez dileme. Igrali smo zaista dobro i trebalo je da budemo šampioni. Bili smo blizu i 1976. u Beogradu, kada smo vodili 2:0 protiv Nemaca u polufinalu. Tukli bismo Čehe u finalu, ali eto... Znate, to boli tek kad prođe mnogo godina".

Džaja ističe da nije protiv upotrebe video-tehnologije (VAR) u fudbalu.

"Poštenije je kad se koristi. E, sad, što se prekida utakmica zbog gledanja snimka... I zašto ne bi toga bilo i na malim utakmicama, da se vidi da li je bio gol ili nije".

Pamtite li da je vama poništen važan gol?

"Moji golovi nisu bili sporni, nije bilo dileme da li je lopta prešla liniju". (Smeh)