Od kada je zakoračio na veliku košarkašku scenu, bukvalno kao golobradi klinac, Vanja je bio momak o kome se pričalo. Sada bi tu reputaciju mogao da učvrsti. Bek koji je rođen pre 21 godine u Beogradu za sada je jedini košarkaš iz Srbije koji je prijavljen za predstojeći NBA draft.

"Sigurno se za draft nisam prijavio reda radi. Opet, možda se dogodi i da se povučem sa tog izbora. Sve zavisi od toga kako ću igrati do kraja sezone. Znaju svi da u SAD sve gledaju i zbog toga mi je veoma važno da igram dobro", počeo je priču za „Alo! Sprint“ Vanja Marinković.

Ako bi mogao da biraš, koji klub bi bio tvoj izbor?

"Odmalena sam fan Los Anđeles Lejkersa. Uf, kada bi me oni izabrali, kada bih jednom zaigrao za taj tim! Generalno pratim NBA ligu. Volim da gledam tu „trči i pucaj“ košarku".

A otkud to da voliš Lejkerse?

"Pa zbog Kobija...".

Imitirao si ga kao klinac dok si pikao basket na Vračaru? Skidao si njegove poteze?

"Ma daj... Pa kako možeš da skineš Kobija...To je nemoguće".

Imaš mogućnost da iz prve ruke čuješ kako je NBA igračima. Često si na vezi sa Žofrijem Lovernjom?

"Pričao sam nedavno sa njim. Kaže mi, jedina obaveza koju imaš je da dođeš na trening. Pričao mi je da mu se dešavalo da krene na putovanje, a da ne zna kuda je krenuo. Toliko timovi vode računa o njima. Voleo bih da mu se pridružim u NBA".

Da li se sećaš svog prvog treninga u Vračaru?

"Ne sećam se baš najbolje. U osnovoj školi je na oglasnoj tabli pisalo - ponesite patike, loptu, čarape i dođite na trening! I tako sam počeo".

Da li si se pokajao što si krenuo na basket, a ne na drugi sport?

"Uf, jesam, ali samo jednom! Želeo sam da pređem na tenis. Gledao sam stalno Novaka Đokovića, pa mi je sinula ideja - mogao bih i ja tako".

Pa nije da pomalo ne podsećaš na njega.

"Znate, mnogo ljudi mi kaže da podsećam na Noleta, ali samo fizički. Bio sam na nekoliko treninga tenisa, pa sam se vratio na basket".

Dugo si u Partizanu. Šta ti se urezalo u pamćenje?

"Kada sam osvojio juniorsko prvenstvo 2015. godine. Tada sam bio mlađi pionir, a igrao sam za juniore. To mi je bio najjači utisak. To me je preporučilo za prvi tim. I trenutak kada sam ušao u prvi tim. Tada mi je izgledalo kao da treniram sa džinovima, a ne sa košarkašima. Sećam se da sam dobio priliku kada se Musli razboleo, a Vesterman bio povređen. Dule Vujošević mi je rekao: „Sada se napali“, a ja ušao, promašio i ostao na klupi do kraja utakmice. Prvi koš za seniorski tim postigao sam sa 16 godina. Bio je to duel u Kupu protiv FMP".

Koji je tvoj najveći porok?

"Možda to što sam malo zaboravan. Primera radi, upoznam nekoga i vidim ga sutra i ne mogu da se setim ko je. Nekoliko puta mi se desi da šetam sa devojkom i nađe neki njen poznanik, ja je pitam ko je ovo. Kaže ona - pa upoznao si ga osam puta. Ali pazite ovo, ne zaboravljam akcije koje trener postavi. Čak se sećam i nekih iz vremena Duleta Vujoševića".

Ko je glavni u timu Partizana, a ko drži najbolje motivacione govore? Novica Veličković?

"Jeste, ali ne drži motivacione govore".

Da li pritisak tokom večitog derbija probudi nešto u Amerikancu koji dođe iz neke potpuno drugačije sredine, nenaviknut na takav rivalitet?

"Ne kontaju oni to Partizan-Zvezda. Shvataju rivalstvo, ali ne znaju srž. Recimo, Francuzima je mnogo lakše da shvate".

Kada smo već kog Amerikanaca, ko je najbolji s kojim si igrao?

"Džamal Gordon. Došao je nespreman, ali... Kinsi je isto bio dobar, ostavio je trag. Ali kada pričamo o strancima, onda ne mogu da se ne vratim na Lovernja. Žo je najbolji".

Šta si prvo tražio od roditelja, loptu ili patike?

"Patike, AND 1 - SCG, plave".

Ko je tebi dao najbolje savete?

"Meni nikada otac i majka nisu delili savete. Imao sam njihovu podršku, kao i bratovljevu, ali to nisu bili saveti. A kada je reč o saigračima, onda je to Milenko Tepić. Dok je bio u Partizanu, bio sam sa njim svaki dan, po ceo dan, jer smo živeli u komšiluku. Zajedno smo išli na trening".

Jedan si od retkih koje roditelji nisu po svaku cenu terali da postanu uspešni sportisti?

"Moj otac je igrao fudbal u Železniku i BASK-u. Kasnije je bio delegat i komesar za suđenje. Nije bio ceo život u sportu, pa da moram i ja. Kada bih mu rekao da sam završio, u početku bi mu bilo krivo, ali bi posle mesec dana rekao - odluka je tvoja. Majka se nikada nije bavila sportom. Brat je igrao basket, pa je odustao".

Kako si dobio ime Vanja?
"Dao mi ga je brat. Trebalo je da budem žensko... Šalim se, šalim se... U stvari, nije se znalo da će beba biti muško ili žensko, pa mi je dao univerzalno. Inače, njegovo ime je Vojislav, pa da bude na isto slovo".

Nije ti smetalo, da li te neko zezao?

"Bilo je malo zezanja dok sam bio klinac, ali kada može Vanja Grbić, mogu i ja".

Da li je Aleksandar Đorđević stvarno tako veliki motivator?

"Stvarno ume. On nije klasičan trener, već je kao igrač sa nama... Dobro iskustvo je za mene bilo sa reprezentacijom".

Da li je sada reprezentacija čudna kada igramo bez, recimo, Teodosića, a onda su tu momci koje gledaš svaki dan?

"Navikli smo se da svake godine gledamo kako igraju Teodosić, pa Bogdanović, Raduljica, Bjelica... Eto, sad sam gledao Gagića, Tepića, Jaramaza, a njih gledam svaki dan. Sve mi isto kao u klubu, samo što su mi treneri Sale Đorđević i Joca Antonić...U stvari, i nije toliko čudno...".