Na pomen NBA lige većina navijača će kao prvu asocijaciju navesti Lebrona Džejmsa, Stefa Karija, Džejmsa Hardena, ili Kevina Durenta. To nije ništa čudno, ovi košarkaši su postali zaštitna lica najjače lige sveta u prethodnim godinama, ali se nekako stekao utisak da su klasični centri postali „ugrožena vrsta“. Međutim, oni su i dalje i te kako prisutni, ali su morali da nauče kako da opstanu u NBA.
Visoki igrači su i dalje tu, ali im ta visinska prednost neće doneti puno koristi ukoliko ne nauče da je koriste na pravi način. Tako je bilo potrebno da centri počnu da šutiraju sa distance, pa je primetan daleko veći postotak njihovih ubačenih trojki u nekoliko poslednjih sezona.
Igrači preko 210 cm visine zajedno su imali prosečno 20 odsto ubačenih trojki prošle sezone, što je duplo bolji učinak u odnosu na period od pre decenije. Krilni centri su pogađali svaki treći šut van linije 7,24 metra, što je ravno učinku koji su imali plejmejkeri širom NBA lige. Prema istraživanju inostranih portal, centri nikad nisu u proseku bili niži u poslednjh 44 godine, a pozicije “četiri” i “pet” su skoro izjednačene po visini.
Dakle, košarkaški fanovi danas gledaju nikad brži i dinamičniji sport, a kad se pogledaju primeri centara poput našeg Nikole Jokića, Crnogorca Nikole Vučevića, zatim Bruka Lopeza, Ala Horforda, Kristapsa Porzingisa, Entonija Dejvisa, Karla Entonija Taunsa ili Marka Gasola, jasno je svima da su poslednjih sezona vredno i posvećeno trenirali kako bi parirali ostatku lige u dalekometnim šutevima.
Fenomen Dirk Novicki
Retki su igrači koji su pobrali toliko priznanja i komplimenata kao što je Nemac Dirk Novicki. Veliki Dirk je od sezone 1998/99 u NBA ligi, za sve to vreme je držao nestvarno visok nivo igre, a poznat je kao jedan od prvih „ol-raund“ igrača u Americi. On je sa visinom od 213 centimetara jedan od retkih koji je sposoban da pokriva sve pozicije na terenu, a za dve decenije besprekorne NBA karijere držao je procenat šuta za tri poena između 35 i 40 odsto.
Dobro poznat primer je srpski centar Nikola Jokić, koji prosečno beleži oko 18 poena, deset skokova i preko šest asistencija, uz impresivnih 39,6 odsto ubačenih šuteva za tri poena. Mladi Somborac ima meku ruku i perfektan izbačaj, pa je svim njegovim čuvarima jasno da ne smeju ni sekunda da ga ispuste iz vida, jer je neumoljiv sa svih pozicija u napadu.
Koliko su trojke u poslednje tri-četiri sezone postale važne govore i primeri takvih centara kao što su Entoni Dejvis iz Nju Orleansa, Bruk Lopez iz Milvokija, Mark Gasol iz Memfisa, ili nosilac igre San Antonija Lamarkus Oldridž. Svaki od njih je počeo da šutira trojke tek po završetku sezone 2014/15, od kada kreću da se redovno dižu na šuteve sa distance. Španac Mark Gasol nije ni jednom šutnuo
trojku od 2008. do 2015. godine u NBA ligi, da bi u poslednje tri godine držao nivo ubačenih šuteva van linije 7,24 na stabilnih 40 procenata.
Isto važi i u slučaju Bruka Lopeza, koji od sezone 2015/16 počinje da kruži više van reketa, pa je u prethodnoj takmičarskoj godini u dresu Milvoki Baksa imao 41,7 odsto ubačenih šuteva za tri poena. Ol-star igrači poput Entonija Dejvisa (Nju Orleans Pelikans) i Lamarkusa Oldridža (San Antonio Spars), obojica sa po 211 cm visine, upotpunili su svoju dominaciju u ligi vrlo kvalitetnim šutem sa spoljnih pozicija, pa je „Obrva“ iz Nju Orleansa prošle godine imao šut od maltene 43 odsto uspešnosti, a Oldridž ima nešto niži postotak ali je za očekivati da i on napravi iskorak, jer je tek prethodne sezone krenuo da šutira za tri poena.
Ko je najbolji šuter među centrima?
Mnogi će reći kako brojke nekad ne otkrivaju previše, ali u slučaju Ala Horforda iz Boston Seltiksa one daju pravu sliku. Horford (32) svojim iskustvom i smirenošću često zna da bude pokretačka snaga legendarnog kluba iz Masačusetsa. U prvim sezonama po dolasku u NBA (od 2007. do 2009. godine) nije uopšte šutirao trojke. Kasnije bi se tu i tamo osmelio na šut, da bi napredovao u zrelim igračkim godinama do centra koji nemilosrdno cepa mrežice van linije 7,24 sa gotovo 43 odsto uspešnosti. Horford nije atraktivan centar, više voli da, kao Nikola Jokić, napad završi polaganjem ili horogom, ali je njegova tehnika šuta gotovo besprekorna o čemu svedoči i navedeni podatak. Sa druge strane, imamo centre poput Dvajta Haurda, DeAndre Džordana, Marćina Gortata ili Stivena Adamsa, koji zbirno po sezoni imaju jedva dvocifren broj šuteva za tri poena.
Sa druge strane su novije generacije centara koje su od starta svojih NBA karijera krenuli da se služe podjednako šutem za dva i tri poena. Tu se kao pravi primer uklapanja u postojeći trend brze košarke i „run and gun“ koncepta ističu Karl-Entoni Tauns iz Minesote i Džoel Embid, najbolji igrač Filadelfije. Tauns je jedan od preciznijih trojkaša u kategoriji igrača na poziciji petice, za tri sezone je poboljšavao sve više svoj procenat pogođenih šuteva iz daljine, da bi u prethodnoj godini bio na prilično impresivnih 46,7 odsto! Džoel Embid iz Filadelfije je konstitucijom dosta jak i mišićav igrač, provodi više vremena ispod koša i u neposrednoj bilizini reketa, ali je nebrojeno puta svima pokazao da je vešt u šutu spolja, jer tokom karijere pogađa otprilike svaki treći šut za tri poena.
Ne treba nikako prenebregnuti ni brojke novog centra Golden Stejt Voriorsa Demarkusa Kazinsa, koji kroz karijeru ima procenat uspešnosti od preko 35 procenata sa spoljne strane linije 7,24, a tu je još impresivni Letonac Kristaps Porzingis (221 cm) koji ima nešto manje od 40 posto pogođenih trojki i predstavlja sa punim pravom prvu napadačku opciju u sastavu Njujork Niksa.
Nova evolucija igre u NBA ligi je uveliko uzela maha. Tokom šezdesetih godina prošlog veka su čelnici ovog takmičenja širili dimenzije terena zbog dominacije legendarnog Vita Čemberlena. Došle su sedamdesete i osamdesete, kada je „nebeska udica“ Karim Abdul Džabar postavljao nove standarde igre pod košem, kada je Mozes Meloun demonstrirao ekstraordinarne skakačke sposobnosti.
Deceniju kasnije pojavio se jedan od najinteligentnijih centara u istoriji lige Hakim Olajdžuvon, pa nakon njega i Šekil O’Nil, koji je jednim zakucavanjem mogao da otkine čitavu konstrukciju koša.
Sada su na red došli visoki igrači koji su daleko fleksibilniji i skloniji bržoj igri. Za njih ne važe pravila koja su nekada važila, već su ustanovili neka originalna, rastegljivija i daleko zanimljivija za sve one koji uživaju u mečevima NBA lige.
PROČITAJTE VESTI KOJE SMO IZDVOJILI ZA VAS - OVDE.
Komentari (0)