Sport iziskuje mnogo odricanja i posvećivanja, s druge strane i iskušenja kojima mnogi podlegnu. Svako ko uđe u profesionalnie vode želi uspehe, novac, slavu, trofeje, ali oni najuspešniji koji su to sve iskusili, vrh i dno, slavu i sram, pronašli su beg u veri. Pravoslavlje im je otvorilo vidike, primirilo im je ultrabrzi tempo života i vratilo u pravi put. Naučili su mnoge životne lekcije koje su preskočili zbog treninga i mečeva.

Evo koji naši poznati sportisti su veliki vernici:

Novak Đoković 

Novak Đoković mnogo pažnje posvećuje religiji, a ogroman broj puta je donirao ogromne svote novca za obnovu hramova. Nole je takođe dobio najveće priznaje SPC, orden Svetog Save.

"Poštujem priznanja koja sam dobio od Srpske pravoslavne Crkve, to je ogromna čast i osećam se privilegovanim zbog toga. Opet, nisam ograničen bilo kojom religijom, ili nečim drugim. Poštujem slobodu izbora i ako bi i drugi ljudi mislili tako, svet bi bio mnogo bolje mesto za život",rekao je pre nekoliko godina za Novosti.

Najskoriji primer Đokovićevog pravoslavlja se dedso na početku 2020 .Posle plasmana u nok-aut fazu ATP kupa za dva dana pred Božić, oduševio je sve Srbe na tribinama i pred malim ekranima mahanjem badnjakom na sred terena. Dva dana kasnije je svojim dolaskom uveličao Božićnu liturgiju u crkvi svetog Nikole u Brizbejnu i najnormalnije stajao u redu, potpuno neupadljiv i u skladu sa institucijom u koju je ušao, sa znanjem da su pred Bogom svi isti. 

Dejan Bodiroga

Legendarni srpski košarkaš Dejan Bodiroga 20 godina živi u skladu sa religijom. On je poput Đokovića nosilac ordena Svetog Save.

"Za mene je rođenje Hrista prevashodno veliki praznik. Proslava Božića, Badnje veče, odlazak na liturgiju, pričest i porodica na okupu, sve to predstavlja radost", kaže Bodiroga i dodaje:

"Kršten sam 2000., ali pre petnaestak godina sam počeo da posvećujem veću pažnju religiji. To je uvek bilo deo mene, a trebalo bi svakog čoveka da u nekom trenutku dotakne. Jednostavno, u sebi sam osetio da mi je potrebna molitva".

"Krstio sam se pod Ostrogom, a za moj duhovni povratak korenima veliki značaj imali su vladika Atanasije i vladika Grigorije", objasnio je Bodiroga za Sportski Žurnal pre nekoliko godina.

Mateja Kežman

Bivši fudbaler Partizana Mateja Kežman je poznat kao veliki vernik. Još dok je igrao u Partizanu, a i kasnije u inostranstvu, redovno je postio tokom Božićnog posta, čak i kada je igrao velike utakmice.Svojim donacijama je pomagao manastir Đurđevi Stupovi, ali i mnoge druge organizacije.

"Sigurno je da živim hrišćanski. Verujem u Boga i poštujem sve kanone i naravno, pravoslavni sam hrišćanin. Mnogo mi znači vera u Boga na svakom planu, psihološkom i opštem, tako da svoju porodicu usmeravam u tom pravcu", rekao je jednom Kežman.

"Molim se Bogu svakodnevno. Nebitno je da li je to samo na sportskom planu ili uopšte na privatnom. Pomažem i sebi, i još jedanput kažem: mnogo mi znači jer sam pronašao sebe u svemu tome".

Dejan Tomašević

Nije tajna da je bivši potpredsednik Košarkaškog saveza Srbije i predsednik Pravoslavnog sportskog društva Dejan Tomašević veliki vernik, koji je više puta išao na hodočašće u Jerusalim. Ni u jednom intervjuu ne zaboravi da pomene da mu je vera u Boga pomogla u životu, da žali one koji nemaju osećaj sveprisustva božjeg, kao i da deli ljude na one koji veruju i one koji ne veruju u Raj i Pakao.

Vladimir Stojković

Golman Partizana i čuvar mreže reprezentacije Srbije, Vladimir Stojković veliki je vernik. Već godinama pomaže obnovu manastira Đurđevi stupovi, nadomak Novog Pazara, u Starom Rasu, a tu je krstio i sina Lava.

"Vladimir je naš prijatelj i dosta nam je pomogao",rekao je iguman manastira otac Gerasim.

Dragutin Topić 

Proslavljeni atletičar je važio za velikog talenta posle prvih velikih međunarodnih uspeha - zlata na juniorskom prvenstvu u Plovdivu, 1990. godine uz juniorski svetski rekord (2,37 m) i još jednog prvog mesta o na seniorskom Prvenstvu Evrope u Splitu, samo tri nedelje kasnije.

Učesnik šest Olimpijskih igara, od Barselone do Londona, bio je 2001. suspendovan dve godine zbog dopinga i ot tada pronalazi druge vrednosti koje ga vode kroz život.

"Stalno nailaziš na iskušenja, ali Bog nam je dao razum da bismo o tome razmišljali i odlučivali. Ponekad bih voleo da Gospod odluči umesto mene, ali nekada moraš to sam da uradiš. Čovek treba da čuva dušu. Mnogo sam grešio, grešim i danas, više nesvesno nego svesno, ali svako se bori da sačuva dušu. Ako se upoznaš sa pravoslavnim načinom života, ako znaš kako treba da živiš i šta da radiš, onda je to mnogo lakše. Mnogo sam saznao preko prijatelja, duhovnika, sveštenika, iz knjiga koje sam čitao i shvatio da ono što mladi ljudi ne smatraju grehom, u stvari jeste greh. U sportu je prisutan mamon novca i teško je odupreti mu se, jer novac omogućava bolji i lagodniji život, što povlači za sobom strasti kao neminovnost. Dešavalo mi se da potpadnem pod te uticaje, ali sam se izvukao iz toga, jer znam gde je svetlo i koji je pravi put. Ima mnogo sportista koji kreću linijom manjeg otpora, ali ima i svetlih primera među našim sportistima koji žive pravoslavno. Mislim da je kod nas problem što su ljudi neupućeni i ne znaju mnogo o veri. Crkva bi trebalo da se uključi i da ima svoje mesto u sportu. Trebalo bi da postoje osobe poput oca Gerasima, ili oca Ilariona koji su duhovnici sportistima i estradnim umetnicima, jer vidim po sebi i ljudima u svom okruženju, da se ljudi menjaju i shvataju stvari. Crkva bi trebalo da se uključi u sport, jer će tako sportisti više poštovati zajednicu iz koje potiču i u kojoj žive. Uspešni sportisti su pravi prezentanti vere u svetu i mogu da šire pravoslavlje u svetu. Ljudi i novinari sa kojima razgovaram, više pažnje obraćaju na mene kao na nekog ko sve radi zbog Boga, a ne radi neke lične koristi. Zbog vere sam izuzetno popularan u Grčkoj, jer se pre svakog skoka prekrstim i poljubim krst. U Grčkoj postoje sportski duhovnici koji prate svoje sportiste na velikim takmičenjima, a ne kao kod nas. Na Olimpijske igre putuje i sveštenik koji ispoveda i pričešćuje sportiste, jer bez duhovne nema ni fizičke snage", pričao je Topić u intervjuu za magazin "Treće oko", dodavši i savet mlađim naraštajima:

"Bog priziva svakog ponaosob. Vera se svakom otkriva u onoj meri u kojoj Gospod Bog to dozvoljava. Ono što je do njih, treba da čine. Da počnu nedeljom da prisustvuju liturgiji, iako u početku ne znaju zašto to rade. Ali, polako, otkriće im se na neki način. Problem kod nas je što se mladi zaluđuju nekim stvarima koje nemaju veze sa istinskim životom. To je linija manjeg otpora. Đavo ne spava i nudi nam ono što je nadohvat ruke. Na nama je da budemo jaki i da to prepoznamo. Porodica ima veliku ulogu, jer ako te roditelji na vreme upute, imaš veće šanse da to prepoznaš. Što pre prepoznaš prave stvari, tim bolje. Meni je lično bilo potrebno mnogo vremena da prevaziđem neke svoje strahove i krize u životu, da uz pomoć Gospoda Boa pobedim razne demone i svakodnevno se molim Bogu za pomoć, jer sam bez njegove pomoći niko i ništa. Sada sam mlad i jak, i uspešan sportista, ali ostariću i biću nemoćan, a duša ostaje. Nadam se da će ići gore, a ne dole. To je neka glavna poruka. Radite na sebi. Radite na čišćenju duše", završio je Dragutin Topić.

Nikola Mirotić

Crnogorac rodom, po pasošu Španac, a u duši pravoslavac. Mirotića su svi pljuvali posle frustrirajućeg cepanja srpske zastave tokom izlaska sa terena pognute glave na Evrobasketu 2015. godine. Mislilo se da ima kompleks jer je smatran nepoželjnim i netalentovanim u detinjstvu provedenom na Balkanu, te je iskalio bes na trobojci, ali je u narednim godinama pokazao prave hrišćanske vrednosti. 

Potpisivanjem peticije za podršku SPC u Crnoj Gori je hrabro stao iza svojih uverenja i osećaja za pravdu i istinu, usprotivši se režimu koji želi da vekovne srpske pravoslavne bogomolje preuzme za sebe. Posle ranog ispadanja u Kupu kralja, Mirotić niie patio u svoja četiri zida nego se hitro uputio ka Crnoj Gori, gde je prisustvovao velikoj litiji od Kursa do Ljišanske nahije, u punom jeku protesta, a stigao je i da obiđe Ostrog. Litiju je predvodio Njegovo preosveštenstvo episkop raško-prizrenski Teodosije.

As Barselone ne mari za meterijalne vrednosti, desetine hiljada evra dao je u humanitarne svrhe za najugroženije porodice i pojedince na našim prostorima.

Goran i Zoran Dragić

Najpoznatija braća slovenačke košarke ponosno ističu pravoslavlje u svakom koraku. Podjednako slave oba Božića i Uskrsa, krste se desnom rukom sa tri prsta i do tančina se pridržavaju svih običaja.

Stariji i uspešniji Goran zavređuje više pažnje, čak je na udaru Slovenaca koji ga ne smatraju svojim. Posebno su ga provocirali posle objave na Tviteru sa tradicionalnim pozdravom na ćirilici i pred božićnom sofrom, napadima da nije Slovenac:

"Slovenac sam pravoslavne vere. Na današnji praznik želim ti mir u duši i radost u srcu", napisao je Dragić korisniku Tvitera.

U intervjuu za "Serbian Times" je dateljnije pojasnio koliko mu pravoslavlje znači:

Poslednja dva Božića sam slavio kod kuće i bilo je super. Kada sam na putovanjima to ide malo teže. Ponekad moram Amerikancima da objašnjavam zašto ne slavim Božić istog dana kada i oni, da sam ja pravoslavan. Saslušaju me, skapiraju o čemu se radi. Kod nas se u porodici drži do toga, slavimo praznike, uvek smo vodili računa o tome. Uskoro će i naša slava, Sveti Jovan, kada se po tradiciji u našoj kući okupe prijatelji, nekad dođe rodbina iz Bosne, Slovenije. Moja žena je Srpkinja, njeni su iz Banjaluke, i pravi je majstor za sve te domaće specijalitete, bosanske pite, za Božić zamesi pogaču u koju stavljamo dukat, uvek bude veselo", izjavio je plejmejekr Majami Hita.

Dragićima je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik uručio odličja Njegoša prvog reda i medalje zasluge za narod.