Filmska priča srpskog globtrotera koji nije prihvatio da zaigra za reprezentaciju druge države

Neke priče suviše podsećaju na holivudske filmove da bi bile stvarne. To nije slučaj sa životnom storijom Tomasa Vasova, koja bi bez preterivanja mogla da bude i na velikom platnu!

Nekadašnji fudbaler, a danas trener, našao se posle gotovo dve decenije u žiži interesovanja javnosti u Salvadoru. Sve je počelo kada su mediji u toj državi Centralne Amerike preneli saznanje sa Fejsbuka da je njihov bivši selektor Milovan Đorić preminuo! Nastala je panika, ali je Vladan Vićević, naš zemljak i bivši reprezentativac te države, sve demantovao. A onda su novinari „Salvador tajmsa“ pronašli i samog „profesora“ ili „pukovnika“, kako Salvadorci oslovljavaju Đorića, i to na Zlatiboru. Samo se nasmejao na tu vest, uz opasku:

- Da sam imao još jednog Srbina u reprezentaciji, plasirali bismo se na SP u Francuskoj 1998. Uprkos tome što smo bili u jakoj grupi, u kojoj su bili Jamajka, SAD i Meksiko! Što se zdravlja tiče, ne brinite, doći ću u Salvador sa suprugom tokom jeseni. 

Tragom ove zavrzlame, pronašli smo Srbina za kojim je Đorić toliko žudeo. Reč je o Tomasu Vasovu (48), koji nije zaboravio taj događaj. Ali u razgovoru sa njim otkrili smo sve nesvakidašnje situacije u kojima je bio.

Đorićev poziv u to vreme bio je veliki izazov?

- Odbio sam ga, a on se toliko naljutio, da godinama nismo komunicirali! Znate kakav je Đora. Sad smo zaista dobri. Milovan je moj fudbalski otac! Doveo me je iz zaječarskog Timoka u sjajnu generaciju čačanskog Borca. Od mene je stvorio internacionalca - počinje priču Vasov za „Alo!“

Šta je bila jabuka razdora?

- Sve se dešavalo dok sam igrao za belgijski Gent (član tog tima bio je od 1996, pa sve do 2003) i zaista sam bio u sjajnoj formi. Iz domovine me niko nije zvao, a valjda je moj univerzalni profil odgovarao Đoriću. Odlično me znao iz Čačka. Međutim, sve se dešavalo u periodu kad sam aplicirao za belgijski pasoš. Tada je bilo pravilo da tri godine bez prekida moraš da budeš u zemlji da bi ga dobio. Nedostajalo mi je godinu dana. Procenio sam da mi je to važnije od igranja za Salvador.

I to je bio problem?

- Svako je gledao svoj interes. Verovatno bih im pomogao, pošto im je za dlaku izmakao plasman na SP, na kojem su igrali 1970. i 1982. Bilo, pa prošlo. Najvažnije je da više nema nesporazuma.

Kada pišu o vama, Salvadorci obavezno stave da ste i Nemac?

- Da, zato što sam rođen u nemačkom Triru. Kao Karl Marks! Čudna i nadasve neobična priča. Majka je upoznala Italijana iz Barija i tako sam došao na svet. Prvi put sam u Srbiji bio sa tri meseca. Kasnije je majka bila kod očeve porodice u Bariju. Nešto joj nije odgovaralo. Spakovala se kada sam napunio godinu dana i trajektom Bar-Bari prebacila se na Balkan, a onda i u rodno selo pokraj Zaječara. Zato i nosim njeno, a ne očevo prezime. Odgajili su me baka i ujak.

Majka nije među živima, da li ste ikad upoznali oca?

- Ne. Na početku nisam ni imao želju. Onda sam u Belgiji često sa Ivicom Dragutinovićem i ostalim Srbima koji su igrali u moje vreme odlazio u piceriju koju drži jedan Italijan. Zaintrigirala ga je moja životna priča, pa smo se svojski trudili da dođemo do mog oca, ali nismo uspeli. A bili smo na dobrom tragu. Odlazak u Kinu prekinuo je istraživačku misiju. Za uspomenu imam samo jednu sliku.

Imate li braću ili sestre?

- Rođene ne, a bilo je raznih glasina. Po jednoj, otac je godinu dana pre mene dobio devojčicu u vezi sa nekom ženom iz Kraljeva. Nisam ništa istraživao. U međuvremenu sam se oženio, skućio u Čačku i posvetio ženi i deci. Ćerka je student, a sin srednjoškolac - zaključio je Vasov.