„ALO!“ kod Zorana Gajića u Omoljici: Pivom protiv stresa! (VIDEO)

Kao zlato. Njegovo. Naše, odbojkaško. Olimpijsko zlato iz 2000.

Pivo za najsjajniju medalju, poput one koju nam je doneo - on i niko više (zasad) - u rukama je Zorana Gajića. Uverava nas proslavljeni selektor, danas predsednik Odbojkaškog saveza Srbije, da je baš takvog ukusa. Dok drži čašu u kojoj je, veli nam, dokazano hranljiva tekućina.

- Pivo je, pored toga što je bogato B vitaminima, piće relaksa. Kad želite da se smirite, kao posle utakmice. Vino vas motiviše da idete u bitku, pre svega crno, a pivo vam koristi da se smirite. Pogotovo u današnje vreme menadžerskih bolesti, u vreme poplave negativnih informacija, ovog nesrećnog kovida, pivo pomaže. Najbolje leči stres. Ja, kao prozvođač, mogu da preporučim bar jedno dnevno, da ljudima bude lakše, da sve ovo pregrme. Ali, isključivo zanatsko pivo. Za ova druga, industrijska, ne garantujem da će pomoći.

Da, proizvođač. Priča nam ovo Gaja u njegovoj rodnoj Omoljici, nadomak Pančeva. U njegovoj, i ostalih akcionara (drugova iz detinjstva, prijatelja, čak i princa, po kome nosi ime), zanatskoj pivari. Ekskluzivno je otvorio vrata za „Alo!“.

Decembar 2020. uveliko odmiče. Napolju nije minus, al' brije. Banat je to. Zidovi „Princa“ ne daju košavi da uđe. Mi ulazimo. Vodi nas Gaja kroz staru austrougarsku zgradu, danas naravno rekonstruisanu. Pokazuje sirovine, hladnu sobu, gde se kuva pivo, gde potom odležava, priča nam kako je ušao u taj svet...

- To je zasluga jednog od partnera, Jovice Božića, drugara iz Omoljice. On već dugo živi u Londonu, gde mu je komšija princ Đorđe Karađorđević. I tako, jednom dok su sedeli u lokalnom pabu i pili tradicionalno englesko pivo, sinula im je ideja da i Srbiji takvo ponude. Odmah su se dogovorili oko imena. Jovica je brzo našao suinvestitore, uglavnom u Omoljici. Mene je lako pridobio, znajući da volim pivo. Evo već četiri godine bavimo se ovim, lepo nam je, pre svega se družimo, a videćemo, možda preraste u ekonomsku kategoriju.

Pivara udaljena 32 kilometra i 300 metara od Skupštine u Beogradu (precizan podatak našeg domaćina, nekad pitomca DIF-a), zapravo je kupljena na Ostrvu.

- Zajedno s aparaturom i recepturom, ime je naše. Englez Sem Rajt, koji nam je prodao pivaru i sad je jedan od akcionara, bio je evropski prvak u proizvodnji zanatskih piva. Kakav fanatik. Dođe ovde u februaru, u majici na bretele po ceo dan radi, prevrće burad, melje, kuva... Ništa mu nije teško. Usput popije poneku našu šljivovicu, domaću naravno. Da mu olakša posao. Obožava je.

Za pivo iz Omoljice (zasad četiri vrste -„kruna“, „princ“, „derbi“ i „London“), svedoči nam trofejni trener-selektor, koriste se isključivo uvozne sirovine - slad, hmelj i kvasac. I uverava nas da je kvalitet i u stopostotnom prirodnom načinu pravljenja.

- Imali smo i crno, mnogo lepo, nazvali smo ga „kralj“, po Đorđevom pretku Petru Prvom. Ivanu Miljkoviću se posebno svidelo, ali kod Srba nažalost takvo pivo slabo prolazi. A i korona nas je prekinula. Ma samo neka je zanatsko, a kakva je razlika u odnosu na industrijsko dovoljno govori podatak da se u ovoj proizvodnji koristi 10 do 40 puta više hmelja. Verovali ili ne. Još kad odleži tri-četiri meseca, to je vrh. Dovodio sam ovde ekipu, popiju po nekoliko litara i ništa. A od tri industrijska ujutro te kolje.

Rezultat utakmice na tržištu, ipak, ne odaje tu razliku. Naprotiv.

- Nije problem u konkurenciji zanatskih pivara između sebe, problem je u nelojalnoj konkurenciji s industrijskim pivarama koje su zatvorile tržište za zanatske. Ne radi se samo o pivari „Princ“, takva je sudbina svih zanatskih pivara.

U proizvodnji, za koju su zadužena dvojica profesionalaca, nije potreban, koliko za degustaciju, štimung, pravljenje atmosfere tokom druženja. Kao svojevremeno u ekipama koje je s toliko uspeha vodio.

- Moram da priznam da ovde nemam mnogo posla, osim da ponekad popijem pivo i dovedem društvo. Nekoliko puta smo do ove nesrećne korone imali lepih druženja. Naravno, naučio sam da je najbolje pivo točeno, da je najlepše zimi jer se manje koristi nego leti pa ima vremena da odleži, da je zanatsko pivo u Srbiji lakše proizvesti nego prodati, i zbog cene koja ne može da bude ispod 300 dinara, i zbog specijalnog načina čuvanja, čak i u kafićima koji moraju da imaju hladnu komoru da bi pivo ostalo vrhunskog kvaliteta... Volim da koristim poređenja, pa tako smatram da je razlika između zanatskog i industrijskog piva u korist zanatskog veća nego razlika u korist domaće rakije u odnosu na industrijsku.

Gaja je u „Princ“ dovodio svoje bivše igrače, kolege, sportske radnike... Neki nisu prihvatili poziv!?

- Nudio sam stafu i muške i ženske reprezentacije da dođu ovde na tim-bilding, ali... Hajde da ih sad malo ogovaram... Ne možete verovati, ni Zoran Terzić ni Slobodan Kovač ne piju alkohol. Neverovatni likovi. Terza ima manu, mnogo puši i pije kafu, a Boba apsolutno ne pije alkohol. Znam ga 35 godina, od juniorskih dana, nikad ga nisam video da je popio čašu piva. Ne znam šta ću da radim s njima, nisam uspeo da ih iskvarim.

Mi smo, eto, bili. Probali? Dabome da jesmo. Najpoznatiji engleski pisac Vilijam Šekspir je zapisao: „Kvart (dve pinte) dobrog piva je jelo za kralja“. Pa kad je tako... I, znate šta - miriše na zlato. Odbojkaškog predsednika Zorana Gajića. A i naše. Možda već u Tokiju.