U Beogradu su se uvek rado slušale i sevdalinke i dočekivali čak i oni koji o njemu nisu dobro govorili tokom nesrećnih devedesetih. Srećom, glavni grad Srbije uglavnom je sačuvao tu kosmopolitsku širinu kakvu je imalo i predratno Sarajevo. Nažalost, u Sarajevu je danas ostalo premalo Srba i Hravata da bi se o njemu moglo govoriti na način kako ga se sećamo iz vremena bivše zajedničke države.

Lepo je što su Bošnjaci, Hrvati i Srbi juče seli za zajednički sto bez prisustva posrednika u liku nekog briselskog diplomate kojeg je realno baš briga za nas. Nadam se da je to znak da smo shvatili kako je komšija bliži od rođaka, svejedno da li se on nalazio u Ankari, Rijadu, Berlinu, Londonu ili Moskvi.

“Vidiš, to svako zna, politika je prosta stvar, kafu kad zakuvas, fildžan se ostavlja ako ko naiđe”.
Ovako je “Zabranjeno pušenje” svojevremeno objasnilo suštinu te politike koju smo jedno vreme, nažalost, svi bili zaboravili i odlučili da se gledamo preko nišana. Ako je ono što se dogodilo u sredu u Beogradu najava da se vraćamo toj komšijskoj kafi, umesto da čekamo kako će velike sile glasati u UN-u, svim srcem podržavam takav pristup.

Vučić je prvi na Balkanu okrenuo i drugi obraz. Znam da neće biti nimalo lako na tome istrajati pošto interesi nekih spolja često diktiraju drugačije, ali vreme bi bilo da i oni naše stvari prepuste nama, pošto se ni mi nismo bavili referendumom o nezavisnosti Škotske.