Ali stvar je u tome da je, kao protivnik vlasti, po difoltu glasao protiv, očigledno ne razmišljajući o čemu se zapravo radi. Jer, taj zakon su u startu listom podržali i vlast i opozicija. On je pak ne razmišljajući glasao po navici.

Nije problem taj jedan glas protiv jer, fakat, i ne znači ništa, zakon je usvojen i sa tim jednim „protiv“. Problem je pak što je taj poslanik samo jedan od mnogih koji odluke od kojih zavisi uređenje države donosi sa pola mozga. Ili ni toliko.

Što reče Bendžamin Frenklin: „Svaka budala može kritikovati, osuđivati i žaliti se, a većina budala to i radi“. Ima razloga napretek da se kritikuju vlast i odluke koje donosi, ali je preko potrebno da onaj ko kritikuje nije budala i da ne kritikuje sve redom, i šta treba i šta ne treba. Ionako je ono što nije za kritiku na nivou statističke greške.

Dovoljno je što od poslanika iz vlasti i ministara slušamo o vazduplohovima, investicijama od 10.000 milijardi evra, gradnji kanala do Egejskog mora, prosperitetu standarda svih građana zahvaljujući maketi „Beograd na vodi“, pa čuđenju što u Luvru nema naših ikona i prekrštavanja raznih stranih gostiju iz Matarele u mortadele...

Ako već vlast donosi, najblaže rečeno, budalaste odluke, te nam još budalastije servira objašnjenja za njih, predstavnici opozicije bi mogli da se uzmu u pamet i te odluke ne kritikuju takođe budalasto. Jer tako i nas sve od reda, i jedni i drugi, prave budalama.