Ovo ne sme da bude naš najveći fudbalski san, to mora da bude naša realnost. Juriš ka Crvenom trgu mora da se komanduje odmah, to je bitka koja ne sme da se izgubi.


Nema nam u grupi Albanaca, Hrvata, Engleza, nema nam dronova, kukastih krstova, rezolucija da nam vise nad glavom. U vozu za Moskvu smo sa Velsom, Austrijom, Republikom Irskom, Moldavijom i Gruzijom. Dobili smo fino društvo i bilo kakvih izgovora za neuspeh ne sme da bude. Igrajmo taj fudbal, al’ sa drugim igračima. Luzerima nema mesta na tom putu: Tomislavu Karadžiću, Radovanu Ćurčiću, umišljenim zvezdama, plejbojima, lošim ljudima. Ovaj Mondijal vam ne damo!


Halo, generale Paunoviću? Gde ste? Otadžbina zove. Vas, selektore, i vaše svetske prvake. Vi ste naša vojska, naša čast, naša jedina nada. Dosta nam je eksperimenata iz lude kuće fudbala u Pazovi, dajte deci da se igraju, a vi, kockari, mešetari, lopovi i poltroni, ne prljajte loptu. Ovaj Mondijal ne smete da nam ukradete!


Marševskim korakom ka Moskvi sa Rajkovićem, Živkovićem, Milinkovićem Savićem, Antonovim, Šaponjićem... Uzbuna mora da se digne - odmah i sad! A vi, veterani, legionari, kojima je samo novac svetinja, a sujeta velika kao Rusija, slobodno možete na povečerje.
Razdužite našu fudbalsku uniformu i raziđite se u miru, imate doživotni izlazak u grad. Starlete i splavovi znate gde su, al’ lupajte recke na nekom drugom mestu, da vas deca ne gledaju. Pustite naše zlatne dečake da trče i broje golove, pobede, bodove.
Rusija 2018. To je naš Mondijal!