Kratka geneza: „radosnice“ krenu jer ne možemo da verujemo gomili budalaština koje nam priređuju “pajaci u odelima” (čitaj političari). Tako je jedan “žuti” obnovio Bulevar kralja Aleksandra, a posekao stotine starih platana. Kaže, jesu stari, ali jadni su bolesni, pa je najbolji lek - sekirče.


A drugi, “plavi“, izabrao je ulicu slične dužine, jer u Srbiji je bitna dužina, dakle, reč je o Vojvode Stepe. Brzo je i on uredio tu džadu, ali je i on morao da ostavi svoj pečat, pa je tako specijalne staze za slepe i slabovide, koje prolaze na milimetar od uzavrele ulice, sproveo do u najbliži zid i tačka, nema dalje! Da ne pominjem da je predsednicu DSS-a Sandu Rašković Ivić njeno članstvo isključilo iz paliluskog opštinskog odbora?! Kao i da je anketa pokazala da Boris Tadić i Branko Ružić vode kao političari koji mogu doprineti napretku Srbije. Tu se stomak zgrči, smeh i suze dolaze do vrhunca. I onda suze radosnice menjaju ukus i postaju gorke.


Za sveopštu histeriju pokušaja donošenja rezolucija koje su imale za zadatak da Srbe stave na stub srama kao monstrume zakačio se i čovek krvavog osmeha Ramuš Haradinaj i traži rezoluciju koja će da osudi Srbe za genocid na Kosovu. Potom saznanje da će stambeni kredit biti veći za 118 evra, čini da se ozbiljno uzme u razmatranje, onako kroz suze, savet pisca Vedrane Rudan, koja je rekla da treba svi da prestanemo da plaćamo sve kredite i tako uništimo gamad bankarsku koja bi tada bila matirana. Na koncu, više nam se i ne plače kada pročitamo i da lekovi za šećer ubijaju, a ne leče. Tačka!