Sobičak od nekoliko kvadrata u trošnoj opštinskoj baraci u centru Akmačića, u kojem je smeštena kao beskućnik, i danas je njen dom. Ovde je došla 2001, kada su umrle poslednje gazde kod kojih je radila, a ona na pragu osme decenije života više nikome nije bila potrebna.
I danas se živo seća zime u kojoj je postala beskućnik. Nekoliko dana pokoju koricu hleba pružale su joj komšije, a onda je iscrpljena od gladi i lutanja zaspala u snegu na bregu iznad sela. Tu su je pronašli meštani i promrzlu prevezli u Novu Varoš kod lekara. Tako je i postala opštinska briga.


- U Akmačićima sam našla smiraj pod stare dane. Zahvalna sam državi na ovom sobičku i 9.000 dinara socijalne pomoći, ali me ubi čamotinja. Sama sam na svetu, bez ikog svog. Ipak, radujem se svakom novom danu. Gazde kod kojih sam služila nisu uspele da u meni ubiju želju da još malo poživim, a onda ću na onaj, nadam se lepši i pravedniji svet - priča starica.
Rođena je u selu Negbina, na padinama Murtenice. Majka Kata i otac Svetozar umrli su odmah nakon Ilinkinog rođenja, a ona je već sa pet godina počela da radi kao sluškinja u selima na desnoj obali Uvca. Mukotrpan život urezao joj je duboke brazde bola na duši i zbog toga se nerado seća prošlosti.


- Umesto da se igram sa drugom decom, morala sam na rad u njivu. Nejaka sam orala, kopala, plastila, cepala drva i obavljala svakodnevne kućne poslove. Bilo je i dobrih gazda, davali su mi da jedem i da spavam u toplom, ali bilo je i onih poganih, koji su me ćuškali i kinjili kao da nisam ljudski stvor. Kod njih šta god da uradim, ne valja. A onda sledi kazna, najčešće batine i gladovanje. Šta ćeš, tako ti je kada si siroče - priča Ilinka sležući ramenima.


Na srcu joj je i danas rana što se nije nikada udala i rodila decu. Kako ne bi ostali bez jeftine radne snage, pohlepne gazde su joj, kaže, zabranjivale da ašikuje i razgovara sa simpatijama iz sela.


- Imala sam prosaca, lepih, bogatih i pismenih, a škola se u ono vreme posebno cenila. Oni dođu na gledanje, takav je običaj onda bio, a gazda slaže: „Ne živi više ona ovde, pobegla“, a on me u stavri sakrio i zaključao u ambar ili štalu. Bili su protiv da svijem porodično gnezdo. Batine i poniženja sam im već oprostila, ali to nikada neću - sa gorčinom se priseća starica Ilinka Nedić.

POMAŽU STARIMA

Centar sa socijalni rad u Novoj Varoši starici Ilinki Nedić redovno dostavlja i pakete sa osnovnim životnim namirnicama i sredstvima za higijenu, pošto joj socijalna pomoć nije dovoljna za život.

- Obezbedili smo joj i ogrev za zimu, a u baraku smo uveli vodu i struju. Nažalost, ne možemo više, jer je starih i siromašnih sve više, a sredstva su ograničena - kaže Jelena Leković, direktorka Centra za socijalni rad.