Poznajem vrlo inteligentne i kreativne ljude koji su ustali, digli ruke od svega i otrčali kod psihijatra shvativši da nisu više ono što su bili. Gledam u one koji čim otvore oči počnu borbu sa bujicama uznemirujućih misli: kako da prežive mesec, od kojih para detetu da kupe patike, knjige, torbu?

Pored mene je žena koja plaća stan 70 evra, porodiljsko joj je 21.000 dinara, ima malog sina i pola meseca ne zna šta da mu da da jede.

Kako se sve to rešava? Da li smo kadri da neprekidno nosimo breme teškog života, a da ostanemo mentalno jaki? Nisam sigurna. Iako su podaci o popijenim “bensedinima” i “bromazepamima” strašni, lekari tvrde da je ta brojka mnogo veća, zato što su te tablete nekima jedina pomoć za preživljavanje ako im se život urušio, ne mogu da se izbore s problemima, boli ih duša. Lekari još kažu da nije sramota otići kod psihijatra.

On će nam pomoći baš kao kardiolog, neurolog ili ginekolog. Želeli mi to ili ne, ljudi su samo fizička, mentalna i socijalna bića, a problem ne bira gde će da udari! Shodno tome, biramo i mesto gde ćemo se lečiti. Ima još nešto. U moru problema s kojima živimo u ovoj siromašnoj i suludoj zemlji, uželela sam se da vidim nasmejane ljude, mirne poglede, da pričamo o “normalnim” stvarima. Ako je lek jedina trenutna opcija pomoći zbog svega s čim ne možemo da se izborimo, onda je to sasvim OK. Jer ovaj život neumitno teče i današnji dan nam se nikada više neće vratiti. Zašto bismo ga bacili kao i prethodne?