Sigurno ste ispratili dramu glumice Mine Lazarević. Najneverovatnije od svega jeste to što je na kraju negirala da ju je suprug tukao? Da li vas to iznenađuje?
- Stalno se susrećemo sa ženama koje tako razmišljaju. Kako da strpam oca svoje dece u zatvor, šta će deca sutra da kažu? Ipak, bar od Mine to nisam očekivala. Mislila sam da ima drugačiji odnos prema takvim stvarima, tako mi je izgledala. Ako ga ne bude krivično gonila i eventualno bude osuđen zbog nošenja oružja, njega će pustiti, vratiće se u porodicu i postavlja se pitanje - šta dalje. Taj slučaj je već dobio veliki publicitet i šta god ona rekla, ne može da ispegla ono što je učinjeno i rečeno. To je već naškodilo njihovom braku i budućoj vezi, pitanje je da li i kako mogu dalje zajedno.
Mislite li da se upravo zbog takvog razmišljanja mnogim ženama dešava da trpe nasilje?
- Svaka žena može biti žrtva nasilja, pa ipak nije svaka. Zašto i zbog čega nasilnici biraju određeni tip žena nad kojima vrše nasilje je pitanje za istraživanje i dublju analizu. Mi smo imali više puta situaciju da žene koje su kod nas u Sigurnoj kući izađu iz nasilnog braka, pa se ponovo udaju i dožive isto što su doživele u prvoj vezi, batine, nasilje i slično. Nešto postoji što nasilnici prepoznaju i manipulišu ženama na određeni način. Ne osuđujem žene koje odustanu od gonjenja ili trpe nasilje, svako ima pravo da živi kako hoće. I kad je u pitanju Mina Lazarević ili bilo ko drugi, njeno je pravo da brani svoga muža bez obzira na to šta je uradio, njeno je pravo da brani oca svoje dece i da nastavi život sa njim.

Sigurne, konačno!

Da li te žene imaju košmare, da li sanjaju da tortura i dalje traje?

- Pre neki dan smo smestili ženu sa dvoje male dece. Sutradan je rekla: „Naspavala sam se kao nikad“. Naravno da sanjaju loše, bude se. I kod dece ima košmara jer su gledala nasilje. Ali u Sigurnoj kući se žene opuste. Damo im jedno nedelju dana da se odmore, pa tek onda počnemo psihoterapeutski i advokatski rad s njima. Suština je da shvate da više nemaju čega da se plaše.


Koliko godina je imala najmlađa, a koliko najstarija štićenica Sigurne kuće?
- Najmlađe su devojčice od 17-18 godina koje su iz škole poslali psiholozi jer je procenjeno da trpe nasilje. Najčešće su majke bile nasilnice. U svakom trenutku imamo nekoliko veoma mladih žena koje su posle relativno kratkog braka pobegle iz nasilnog odnosa. Dosta žena se i porodilo dok je bilo kod nas. Nastarije imaju više od 80 godina.
Silovanje je posebna priča, ostavlja najdublje rane i najteže posledice, a sve je češće u Srbiji. Čak i kada policija odradi svoj posao, socijalni radnici takođe, na kraju pravosuđe zakaže, kako to komentarišete?
- I to mora da se menja, većina sudija pribegava najblažoj kazni. Tužilaštvo je pokrenulo svoje procedure, u smislu da se radi brže kada je reč o nasilju nad ženama. Formiraju se posebni timovi pri tužilaštvima koji će reagovati, raditi sa žrtvama nasilja da se to prevaziđe na pravi način. Takođe, žene žrtve silovanja, osim tog čina, prolaze kroz dodatni pakao jer ono što su preživele moraju iznova da ponavljaju na više mesta i ponovo prolaze kroz to. Ako se tako bude radilo, imaćemo sve više neprijavljenih silovanja. Silovanje maloletnica je, nećete verovati, gotovo svakodnevna pojava. Nedavno su dvojica dečaka silovala trećeg maloletnika, što je strašno! Moramo da se zapitamo gde smo svi mi i šta nam se to dešava... Iz mog višegodišnjeg iskustva, nisam stekla utisak da je to tema koja nekoga zabrinjava. Mnogo se priča o ovom problemu, a ništa se ne menja.
Zbog čega je tako?
- Naši zakoni su u skladu sa zakonima Evropske unije kada je u pitanju nasilje u porodici, svima su nam puna usta planova, programa i rokova, ali sve to sporo ide. Ništa nije dovoljno brzo da se tim ženama pomogne na adekvatan način. Dođe žena kod mene i kaže: „Rekao je da će me ubiti gde god da me nađe“. Imamo 28 ubijenih žena u ovoj godini i dve bebe, a tek smo na početku avgusta. To je poražavajuće. Sigurne kuće u Beogradu su u svakom trenutku pune. U Srbiji nije teško podići ruku i nekog lišiti života. Pre neki dan, brat je ubio sestru sekirom. Srbi su vrlo skloni da rešavaju stvari tako što nekog ubiju. 

Posao i na odmoru

Bavite se specifičnom vrstom posla, uspevate li da odvojite posao od privatnog života?

- Nikada to nisam umela, koliko god da sam se trudila. Veoma sam emotivna i sve to i lično doživljavam. Čak i kada odem na odmor, moj telefon neprestano zvoni. I ja se uvek javljam. Prilaze mi žene i na ulici, da mi pruže podršku i požale se, pišu i pisma. Kažu mi da sam ja njihova poslednja nada jer više ne veruju ni policiji, socijalnim radnicima, sudovima. Ne znate koliko je to težak osećaj.


Da li se dešavalo da nasilnik dođe u Sigurnu kuću?
- Jeste! Prošle godine je suprug jedne štićenice preskočio ogradu, koja je veoma visoka, i ušao sa nožem. Nasrnuo je na nju i pokušao da je ubije, a povredio je dete i ženu koja ga je branila. Osuđen je posle toga na zatvorsku kaznu. Ali tek tada, posle toliko godina postojanja, dobili smo obezbeđenje, i to ne policijsko. Pa mi u svakom trenutku u kući imamo pedesetak žena čiji su životi u opasnosti, a tek nakon što se desio incident, dobili smo obezbeđenje koje finansira Skupština grada.
Da li se dešavalo da se žena vrati nasilniku?
- Naravno, imamo to godinama unazad. Prošle godine, nasilnicima se vratilo devet odsto žena, što je za nas veliki broj, ali je opet smanjen u odnosu na godinu pre toga, kada se vratilo 17 odsto. Teši me samo što isto pokazuju istraživanja svuda u svetu. Koliko god bilo moje neslaganje sa time, pretpostavljam da nije lako otići iz svoje kuće, deca sa kojom dolaze često moraju da menjaju školu. Teško je ostaviti svoj život i doći u neizvesnost koju nosi Sigurna kuća. Ima tu nerašćišćenih emotivnih odnosa, zato se i vraćaju.
Dugo se borite da sprečite nasilje nad ženama, da li je neki slučaj na vas ostavio poseban utisak?
- Na mene uvek najjači utisak ostavi poslednja žena koja je bila. Uvek kažem, nema toga što može da me iznenadi. Činjenica je da nasilnici imaju patološke probleme, kada mogu svoje trudne žene da tuku ili seku nožem. Ono što je bitno i nedopustivo jeste što nemamo informacije šta se na kraju dogodi s nasilnicima, da li su osuđeni na uslovnu kaznu, da li su na izdržavanju kazne, da li su na psihijatrijskom lečenju, zatvorskoj bolnici. Te informacije su nam potrebne da bismo mogli da radimo, da bismo ohrabrili žrtve.


Kako izgleda jedan dan žena u Sigurnoj kući?
- Ne razlikuje se mnogo od života koje su inače vodile. Imaju određeni raspored rada, svaki dan je jedna žena zadužena za spremanje hrane, druga za pranje, peglanje... Međutim, suština je rad sa psihologom i advokatom. Psihoterapija koja im se pruža kroz razgovor je ono najbitnije. Žene koje su pre dolaska uvek bile krive za sve, nesposobne, kako su ih uveravali nasilnici, u međuvremenu su stekle neverovatnu snagu, sigurnost, zauzele stav. Ne pravimo mi od njih jake žene, one same to izgrade.
Koliko vremena provedu u Sigurnoj kući?
- Predviđeno je tri meseca, ali one se u proseku zadrže četiri.
Gde su te žene danas, ima li onih koji su iz pakla izašle kao uspešne i ostvarile nešto što nisu ni sanjale?
- Ima takvih mnogo. Volela bih kada bih mogla da ih fotografišem po dolasku u Sigurnu kuću i kada izađu. Ne biste verovali da je to ista žena. Nasilnici leče komplekse tako što omalovažavaju svoje žene. Kada se odvoje od nasilnika, tek tada postaju svesne svojih mogućnosti, počnu da rade. Mnoge su uspele da posle nekoliko godina obezbede stambeni prostor za sebe, a bile su na ulici. Onda se tek vidi koliko su zapravo pametne i sposobne, a da to nisu ni znale. Jer, žene se plaše nasilnika, to je ključni problem. Uvek misle da su oni moćniji od njih.
Koji je vaš lični savet koji dajete tim ženama, onako od srca?
- Nikada ne trpeti nasilje. Ženska populacija kod nas je generalno vaspitana da trpi, ali nasilje neće prestati ako ga same ne prekinu. Znam koliko je teško izaći iz nasilnog odnosa, godinama radim ovaj posao i vidim koliko se žene muče da preseku. Ali ako one to ne prekinu, niko neće to učiniti za njih.