Sedate na neke stepenice. Čujete kako majka viče da ponovo zovu Hitnu pomoć. Lekara ni od korova. Vi ste već prebledeli, usta su vam pomodrela. Pre nego što ste izgubili svest, verovatno vam je poslednja misao bila: “Zašto lekari neće da dođu da mi pomognu?”.


Onda ste utonuli u mrak iz kojeg vam više nije bilo povratka. Ovako je nekako, prema opisu majke Saše Anđelkovića (41), koji je umro u subotu, izgledala drama u Sikolu kraj Negotina. Njenog sina jedinca sada pokriva crna negotinska zemlja. Ona se bori sa najtežom dilemom u svemiru - da li bi Saša danas bio živ da je lekar odlučio da dođe?


Lekari, s druge strane, kažu da im je dojavljeno da pacijenta dovoze u bolnicu te da su zbog toga odlučili da ga čekaju. Tokom reanimacije, Saša im je umro. Čak i da nisam čitala zakonsku regulativu koja uređuje rad hitnih službi, ovako kao laik, moram da pitam te lekare kako je moguće da odbiju poziv u pomoć, kada im je posao da spasavaju ljude na terenu?

 

Kako su mogli da ga čekaju u bolnici, kada su znali da Sašu voze ljudi koji ne znaju da mu pruže hitnu medicinsku pomoć? Kako su mogli da ne krenu u susret tim kolima, kada su znali da je njihovo sanitetsko vozilo, za razliku od putničkog, opremljeno neophodnom opremom i lekovima za spasavanje života?


Dakle, gospodo lekari, ako nećete Sašinoj majci i javnosti da odgvorite na ova pitanja, onda skinite te svoje mantile i manite se odgvornosti za tuđe živote! A ako još i mirno spavate posle Sašine smrti, onda ništa!