Kako posao kojim se bave utiče na porodicu... Kazaćete: „Pa sam je birao profesiju, niko ga nije terao...“, i donekle ste u pravu. Ali da nije njih, ko bi zastupao žrtve, brinuo se o našem miru i hvatao razbojnike. Biti policajac znači štititi i služiti narodu.
Da je pravda spora, ali i dostižna, govori podatak da su pripadnici policije u periodu januar-jul 2015. godine rasvetlili ubistva stara 15 i 14 godina. Ne, policajci svih tih godina nisu zaboravili na žrtve na koje smo svi mi zaboravili. Oni su radili svoj posao i bili odgovorni prema porodicama žrtava, ali i svima nama. One govore mnogo, ćute, rade i svoj teret nose na plećima, ne očekujući ništa sem lične satisfakcije da rade za dobrobit društva.
U razgovoru sa prijateljima koji rade u policiji shvatio sam da im od svega teškog što rade najteže pada kada treba nekoj porodici da saopšte tužnu vest o smrti bližnjeg. Emocije u tom slučaju ne mogu da isključe, pa su mi neki od njih, inače surovi profesionalci, priznali da često zaplaču posle ovakvih situacija.
Takođe, svesni su policajci da i kod njih ima mnogo kukolja. Zato predano rade da razotkriju i uhapse i one „kolege“ koje sramote uniformu koju nose, celu zemlju i narod. Ponekad je red da im se zahvalimo, da kažemo: „Hvala vam, momci, što ne zaboravljate žrtve“, i da ih pohvalimo što stameno stoje na liniji. Liniji koja razdvaja zločince od poštenog sveta.