Odnosno, nijedna rečenica nije mogla da ga „spusti“ u 1.500 karaktera teksta, koliko bi ova kolumna trebalo da ima.


Tada sam uspela da napišem ukupno četiri rečenice, i to dok smo Arsena slušali u redakciji. Pročitala ih, pogledala u urednika, rekla da nisam kadra za to, obrisala ih i zatvorila program za pisanje. Nije to bilo zato što ne slušam Arsena ili ne umem da napišem tih 1.500 karaktera. Mogla sam pola teksta da posvetim informacijama o njemu, svojim utiscima i momentu kako mi je vest o njegovom prestanku bitisanja na ovoj planeti odjeknula kao bomba.


Arsena sam tu i tamo slušala kao devojčica jer ga je moja tetka jako volela. Nastavila kasnije jer sam to želela. I sada ga slušamo u kući. Volimo ga Dejan i ja. Toliko, da u kolima, među ostalom muzikom, imamo i njega. Svaka njegova pesma i sad mi je kao film. U stvari, mislim da me je od pisanja udaljilo i to što sam u tom momentu slušala Arsena. Što sam shvatila da to savršenstvo ne može da stane u moje reči. Još više me je zaustavila pomisao da se Arsen pridružio neverovatnim muzičarima koji su sada s one strane - Milanu Mladenoviću, Vladi Divljanu, Tusti....


Prekjuče mi je samo jedna misao bila u glavi koju sam umesto teksta htela da napišem, a to je da je sad definitivno bolja muzika tamo gde je otišao i veliki, najveći čika Arsen, nego što je mi imamo ovde. A ta me nepobitna činjenica jako rastužuje!