Vapaj, zaista, da već sutra ne postane nekrolog, jer grad zna, grad ćuti, policija ne reaguje, a dani Ivane P. (33), njeno dvoje dece i majke ništa su do iščekivanja onog poslednjeg, doslovno!

- Pre nekoliko noći nožem je nasrnuo na majku, iz čiste ludosti, bez ikakvog povoda, jer takvim ljudima povod i ne treba. Samo ju je puka sreća spasla sigurne smrti! Policija je došla, prebacila odgovornost na Hitnu pomoć, lekari su ga odvezli kod psihijatra, koji je samo konstatovao da je strašno to što je pokušao da učini, i pustio ga kući... - da zlo bude veće, sa Ivanom ne razgovaramo, već se u sitne, noćne sate dopisujemo preko društvene mreže, prekidajući kad god „otac“ zaurla, počne besno da udara na zaključana vrata sobe iz koje ne izlazi danima, slavodobitno preti kako mu niko ne može ništa i kako neće još dugo biti te „sreće“ da promaši nožem il’ sekirom!

- Danima nas ne pušta iz sobe! Svoju ćerku, svoju unučad! Ako li i uspemo da istrčimo iz kuće, zaključa vrata i ne dozvoljava da se vratimo, bacajući naše stvari kroz prozor, uz nenormalne urlike, najpogrdnije psovke majci, meni, svojoj ćerki, unučićima koji su već izbezumljeni od straha i ništa, baš ništa nemaju od života, osim strepnje hoće li jednog dana majku i baku zateći u lokvi krvi?! Hoće li deda potom nasrnuti i na njih?... - grad zna, policija zna, rekosmo, ali niko ništa ne čini da stane na put monstrumu, čekajući valjda da se priča o mukama ovih nesrećnica preseli na strane hronike - o stradanju, kao toliko puta dosad?!

„Živimo“ kad on spava

- Svake noći, do samog jutra traje njegov pir! Psihički nas polako, ali sigurno ubija, dok to ne uradi i fizički, bojim se! „Život“ za nas počne onog trenutka kad se umori i zaspi, kad uspemo nakratko da se iskrademo iz sobe i uzmemo šta nam treba, ali tek toliko da ne primeti da smo uzimale šta, jer tek tad osveta postaje nepodnošljiva!


Po ko zna koji put prekidamo dopisivanje, strahujući dok se Ivana ponovo ne javi porukom! U ovom slučaju, i to je sreća, barem znak da su ona i majka još žive, da se nasilnik nakratko umorio od divljanja po kući, lomljenja stvari, razvaljivanja vrata, pretnji smrću...

- Po najvećim vrućinama isključio je vodu u kući! Danimo smo skapavali dok se on s verande smejao i dovikivao: „Molite boga za malo kiše, pa da se napijete vode ko ljudi!“ U gradu ima česmi, otišla bih da natočim vode za decu, ali ne dozvoljava da izađem, a ako koga i dozovemo da priđe kući, otera ga uz psovke i pretnje, uvek uz iste, nepodošljive urlike i reči: „Šta je, hoćete kod ovih ološa, kurvi, a?! Ne može, bežite odavde da vam ja ne sudim“ - dočekale su malo kiše, valjda je i to u ovoj strašnoj agoniji neka „sreća“, mada je u ovom slovu o nasilništvu monstruma tužno zvanog otac i samo pominjanje sreće ismejavanje žrtvi!

Muka Ivane P. i njene majke, kao tolike njima nalik, ne traje od juče i neće se završiti sutra! Godinama je, piše, majka trpela batine od oca, šikaniranja, nasrtaje nožem, letvom, pretnje da joj je svaki dan poslednji, sve zarad porodice, nadajući se nečemu, a znajući da zapravo nikada neće proći...

- Kao mala sam gledala šta čini majci i plakala, krijući se u sobi! Kad više nisam mogla da podnesem majčinu bol, ustala sam u njenu odbranu i tada postala još jedna njegova žrtva, mada me od dana rođenja mrzi, uvek je bio grub i bahat prema meni, ali to što sam konačno stala u zaštitu majke, što sam mu se suprotstavila, to je u njemu probudilo još veću zver! Kada sam ga prvi put prijavila policiji, polio je kuću benzinom i pretio da će nas zapaliti! Svoje unuke koji su spavali...

Kada je došla policija, lakonski je odgovorio da se samo šalio, oni su se okrenuli i otišli kao da je sve to ništa, i od tada je shvatio da je svemoćan, jer je država očigledno nemoćna i nezainteresovana, dok ne završimo pokrivene belim čaršavom, valjda?! Četiri puta smo ga prijavljivale i policiji i centru za socijalni rad, ali niko ništa! Baš ništa... - po ko zna koji put smo prekinuli prepisku, nadajući se još nekom slovu, ne priče radi, već samo da znamo da se priča nije zaista pretvorila u nekrolog?!

- Nek nam neko pomogne, molim vas - posle sat vremena „utešna“ i najzlokobnija moguća poruka!
Žive su! Još jedna noć je prošla! Da li je poslednja?