Sada, 14 vekova kasnije, pominjemo se u novim spisama, ovoga puta Ujedinjenih nacija, kao narod koji sve brže i brže izumire.


Kako pokazuje najnovija studija, do 2050. godine broj stanovnika Srbije biće manji za 17,2 odsto, odnosno sa trenutnih 8,851 miliona stanovnika pašćemo 7,331 miliona.
Ako nastavimo ovim tempom, nije teško izvući zaključak da će se teško o nama pisati i 22. veku, jer neće biti o čemu da se piše. 


I ovoga puta ne možemo za izumiranje da krivimo nikog drugog nego nas same, bez obzira na sve golgote što smo prošli u prethodnom veku.


Od masovne krađe beba tokom poslednjih 40 godina (sve umešane bi trebalo trebalo da poslati na trajni odmor u Siriju), nebrige države za trudnice, katastrofalnih uslova u našim porodilištima...nije ni čudo što nas je sve manje.


I dok je Evropu, ali i Srbiju, ako se ne naljute ovi iz EU što nas računam u Evropu, pogodio najveći emigrantski talas u ko zna koliko, kada stotine i stotine hiljada Sirijaca, Libanaca, Avganistanaca beže iz ratom razorenih zemalja, oni makar znaju da ih nešto bolje čeka u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj...


Istovremeno, dok se odvija ta migracija, ona je ništa naspram migracije koja se trenutno dešava u Srbiji. Za razliku od Sirijaca i ostalih unesrećenih naroda koji beže pred ratnim strahotama i teroristima, Srbi masovno emigriraju u jednom pravcu, van planete zemlje. S pravom se ponosimo svojom istorijom, samo da ne postanemo ista.