Mogla je pre 1974. godine, kada su pokrajine postale konstitutivne jedinice tadašnje SFRJ. Mogla je i pre 1981. godine, kada su počele prve velike demonstracije na KiM. Mogla je i s početka devedesetih, ali Slobodanu Miloševiću nije bilo toliko do KiM koliko do učvršćivanja lične vlasti. Mogla je i pre bombardovanja 1999. godine, ali se Milošević opet preračunao očekujući pomoć od Rusije. Mogla je i pre pogroma u martu 2004. godine, ali je tadašnjem DOS-u mnogo važnije bilo da namiruje svoje interese. Mogao je Koštunica, ali nije bio dovoljno odlučan, kao što ni Tadić nije bio dovoljno hrabar.


Umesto toga, huškali su narod na mudrog Dobricu Ćosića, koji je vapio za podelom KiM. Uglavnom, svakom godinom i svakim izgubljenim danom ponuda Zapada bila je sve mršavija i Kosovo sve više albansko, a sve manje srpsko. Niko nije imao hrabrosti da preseče Gordijev čvor i rizikuje kako će o njemu istoričari pisati za 50 ili 100 godina. Ako zbog ničeg drugog, onda je hrabrost Aleksandra Vučića za poštovanje iz tog razloga. Jer, ko zna da li bi nam za dve godine Zapad ponudio i Zajednicu srpskih opština i bilo šta drugo.


Zato ne razumem one koji su ostali nemi. Ni predsednika Nikolića, koji je bez reči zbrisao u Kazahstan, ni šefa diplomatije Ivicu Dačića, koji je sporazum podržao sa tolikim “žarom” kao da govori o dogovoru dva plemena u Keniji. Očigledno je da i jedan i drugi misle da bi im to donelo više štete nego koristi pred izbore. Nadam se da neće, ali živi bili, pa videli.