Naša sjajna atletičarka se vraća kući s još jednom medaljom sa Svetskog prvenstva i hrabro najavljuje ono što svi priželjkujemo - medalju na Olimpijskim igrama.

Sada, niko od nas ne zna koliko je truda Ivana uložila u ovu medalju, koliko treninga i znoja, odricanja od svega da bi mi u porodičnim domovima, gledajući prenos iz Pekinga, mogli da budemo ponosni što je Ivana jedna od nas. I hvala joj na tome.

Ivana je samo poslednji sportski biser Srbije u 2015. Jer setimo se fudbalskih “orlića” s Novog Zelenda, koji su nas raspametili. Košarkašica iz Budimpešte koje smo isto čekali na Balkonu nakon zlata, sjajnih vaterpolista, koji su izdominirali na Svetskom prvenstvu u Kazanju...
Da ne spominjemo kajakaše, kanuiste, plivače, odbojkaše...

Ove godine, koja je daleko od gotove, zaista smo imali više nego dovoljno razloga da osetimo ponos i nije pretenciozno ako bismo ustvrdili da smo bez sumnje najjača sportska nacija na svetu.
Svuda se mešamo i svuda osvajamo medalje i baš nas briga šta drugi misle.

E sada zamislimo Srbiju bez sportista, bez medalja koje nam donose, iako ih često, više nego nezasluženo, kritikujemo kada ne ispune naša nerealna očekivanja da uvek moraju da budu na pobedničkom postolju, i to najvišem stepeniku.

Zamislite samo takvu Srbiju. Iskreno, ne bih voleo da živim u njoj. Verujem, ni vi.