- Nema gde nisam konkurisala. Javljala sam se na svaki oglas za zapošljavanje koji se pojavi na portalima i u novinama. Prve dve godine sam konkurisala samo za poslove iz moje struke, a onda sam krenula da se javljam na raznorazne oglase... Pozvali su me, na primer, na razgovor za posao u jednoj prodavnici na Dorćolu, a onda mi je gazda iskreno rekao da sam prekvalifikovana za rad u njegovoj radnji. Paradoksalno je što su toga dana, pored mene, na razgovor za posao prodavačice došle još tri devojke, sve tri s fakultetskim obrazovanjem - svedoči Ivana za “Alo!”. Kako kaže, ubeđena je da u Srbiji nema šanse da dobije posao jer očigledno ne poznaje nikog od ljudi na funkcijama koji mogu ili žele da joj pomognu.

 

Ima li smisla studirati?

Do 2020. godine, sve zemlje EU moraće da imaju najmanje 40 odsto visokoobrazovanog stanovništva, a Srbija sa svojih 10,59 odsto fakultetski obrazovanih građana nije samo najgora u Evropi, već „milenijumima“ daleko od ispunjenja evropskog standarda. Nismo samo na evropskom, već i na regionalnom dnu. U Sloveniji ima više od 22 odsto visokoobrazovanih, u Hrvatskoj ih je najmanje 15 odsto, a u Makedoniji 7,3. Podaci za BiH nisu precizni, ali se i oni nalaze pri dnu. Tako, ako želimo da uđemo u Evropu, za početak obezbedimo posao visokoobrazovanim jer, sudeći prema statistici, posao brže nađu niskoobrazovani, pa se postavlja pitanje ima li smisla studirati.

 

U Srbiji je trenutno evidentirano više od 760.000 zaposlenih, a apsurd je da su fakultetski obrazovani najmanje traženi. Više od 90 odsto ljudi koji su na birou rada nemaju fakultet, reklo bi se da se za ovih 10 odsto preostalih lako nađe posao, međutim, upravo je suprotno. Nezaposleni koji poseduju diplome visokih škola, fakulteta, doktorata i mastera su najmanje traženi, pa je prosek “sedenja” na birou od dve, pa do šest godina.


Veliki su “viškovi” diplomiranih pravnika, kojih je oko 7.000, zajedno s onim koji imaju i diplomu mastera, prate ih doktori medicine, njih 2.520, a radnu knjižicu trenutno nema ni 1.379 doktora stomatologije. Posao u struci ne može da nađe 1.200 inženjera arhitekture, 1.218 profesora razredne nastave, a taj problem imaju i diplomirani turizmolozi. Međutim, najveći problem u Srbiji, po evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, jesu diplomirani ekonomisti, za kojima je najmanja potražnja jer ih je čak 8.000.

 

Pa, ipak, pravnicima bez posla, iako ih toliko ima, nije najgore jer oni na posao čekaju od godinu i po do dve, dok su u ovoj kategoriji najgore prošli lekari i stomatolozi koji na birou rada u proseku čame čak šest godina. Očigledno da stručnost i visok prosek često nisu nikakav uslov da ih poslodavci pozovu na razgovor. Dok dobiju posao u struci, ljudi s fakultetskom diplomom najačešće rade kao konobari, u buticima ili čuvaju decu, a nisu retki i slučajevi da profesor književnosti radi u piljari.


Sa višom i visoko strukovnom trogodišnjom školom najviše je nezaposlenih ekonomista za finansije, računovodstvo i bankarstvo, čak 5.500, strukovnih ekonomista 3.369, zatim pravnika 1.958, a u potrazi za poslom provedu od dve do četiri i po godine. S druge strane, na tržištu rada najtraženija su, što je totalni apsurd, lica koja nemaju zanimanje i stručnu spremu, a za njih na evidenciji postoje uvek otvoreni konkursi.

 

Ceo Šabac bez posla

Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, sa završenim fakultetom, prema poslednjem preseku, od maja 2015. ima čak 62.104 nezaposlena. Sa višom školom ih je 24.947, a s visokom strukovnom trogodišnjom školom ukupno 16.132 nezaposlena lica. Slikovito rečeno, kada bi se na jednom mestu u isto vreme okupili svi nezaposleni srpski diplomci, dobili bismo grad veličine Zaječara, Subotice ili Šapca.