Postane sporno, a i smešno, kada se donese neki zakon koji se u praksi ne može primeniti, kao što je slučaj sa bošnjačkim jezikom u Prijepolju. Naime, u Sandžaku je, osim srpskog, u zvaničnoj upotrebi i bošnjački jezik, ali samo na papiru, jer doskora nije postojao sudski tumač koji bi poštovanje ovog pravila omogućavao i u praksi.

 

Sabahudin Š. Hajdarević, kao iskusan advokat, uvideo je grešku u sistemu i na sebi svojsten način insistirao je da se ispoštuje zakon i Ustav Republike Srbije. Odnosno, zahtevao je da se suđenja vode na bošnjačkom jeziku, što je njegovo pravo.


Istrajavajući na primeni zakona, branilac Hajdarević je uskoro postao jedan od najtraženijih advokata, jer svi slučajevi protiv njegovih klijenata su stavljani u fioku zato što pravosuđe ne može da sprovede zakon. Sam Hajdarević je rekao da ne vidi ništa sporno u tome što radi, jer se bori za poštovanje Ustava i jednakosti. Ako se u ovom slučaju radi o borbi za ravnopravnost i pravo, onda njemu svaka čast.


Ali pitanje je da li treba terati mak na konac, čak i u slučaju kada vas zaustavi saobraćajni policajac. Policajac Bošnjak je sa advokatom pokušao da razgovara na bošnjačkom jeziku, ali je branilac od službenog lica tražio sertifikat da je prevodilac. Mora li to tako, da li je u pitanju poštovanje zakona ili ruganje pravosuđu?