Čovek u onom suštinskom, jednostavnom, a najlepšem smislu, jer mari za druge, za svoj grad, za svoje naselje - šumu solitera na Medakoviću, hvaljen i proklet.


- Kao i uvek, svako i u svemu, tako sam i ja za neke dokona budala, a za druge... - e, drugi su, nažalost, u manjini, jer to što ovaj vedri i držeći starac još jutrom krene metlom niz naselje uglavnom izaziva podsmeh i podrugljive poglede „gospode“ koja za dva života neće biti upola čovek koliko je ovaj nenametljivi vremešnik!


Jedva je pristao na priču. Ne želi publicitet, veli, to što čini ne radi hvale radi, već je, jednostavno, tako baždaren - pogrešno za ova vremena!


- Jutrom izađem s metlom da počistim stepeništa i trotoare, da se komšije ne sapliću o đubre i da nam deca ne padaju na šut, eksere, svakojako smeće koje, nažalost, ostane i za ovima iz “Gradske čistoće” - metlu je razdužio isprativši komšije na posao, pa se posle kratkog odmora vratio da sakuplja đubre po parkovima između zgrada, rukom il’ improvizovanim đubrovnikom od dva parčeta kartonske kutije kojima gomila pikavce uz ivičnjake, pa u kutiju i kontejner.


- Jesam penzioner, ali nisam zaludan i avetan kako neki govore o meni, samo želim da život barem u toj sitnici svima bude prijatan! Učen sam da ti je dvorište isto što i kuća, pa ako mi je dom uredan, zašto bi nam ulice ličile na deponije - a malo je reći da liče!


Još smo daleko od podneva, a kraj u kojem naš heroj već više od pola veka živi i čini što može izgleda kao da nije jutros prošao njime.


- Čistim sve ulice ovde u kraju, ne samo svoju, pa kol’ko stignem da uradim?! Zdravlje i snaga me još služe, volje imam, a nadam se da će se i u ljudima nešto promeniti, pa da svi o svojoj „avliji“ mislimo isto! Nije mi teško, nisu mi teške ni poruge jer uvek ima onih koji osmeh i pozdravom nagrade, a to su najčešće ova divna deca iz naselja koju pozdravim kad krenu u školu i koja otpozdrave kad se vraćaju - ljudi prolaze, malo ko okrene glavu ka dobrodušnom starcu, koji je, eto, poseban zato što je uobičajen, za neke druge prilike i vremena...
Ova je vest, rekosmo, bezmalo senzacija, za koju nema vremena ovaj beogradski Sizif, kotrljajući svoj kamen uzbrdo!

 

Hvala, Slobodane

Jesen je pred vratima, za Slobodana Đorđevića vreme neravnopravne borbe s opalim lišćem koje će zorama metlom terati u beg, baš kao i zima, s kojom se rve da komšijama očisti staze i bogaze. Ne traži ništa, ni ovaj tekst nije želeo, ali mi jesmo! Nek barem ovaj tekst bude neprećutano “hvala” jednom divnom čoveku! Spomen u slavu čovečnosti kad je bila izuzetak, a ne pravilo...