- Nafte ima, jakako, eno puna polja plombiranih bušotina, a evo s jeseni i Arapa, bogami... - priču o „najezdi“ Arapa u vojvođanska sela počinjemo kako i dolikuje- u kafani! Staroj, socrealističkoj, predimenzioniranoj za Prigrevicu, selu kolonizovanih Ličana i Banijaca, na eho od Sombora i Apatina.

- Ne šalim se, davno se ovde tragalo za naftom i stalo, al’ verovatno je ima, nisu Arapi došli zbog klime i pogleda, sigurno... - ljudi bi da pričaju, svako, naravno, ima mišljene, poneko i dva istovremeno, ali retko ko ima ime, barem za novine, baš kao naš đuvegija za jednim od dva „popunjena“ stola u birtiji.

Elem, priča o „Burž el Prigrevici“ počela je pre nekoliko dana, kada se pročulo da bogati Arapi tumaraju selom, merače, a bogami i kupuju kuće. Iznenada, bez nekog naročitog povoda, došli- kupili, otišli...

- A ne, nisu otišli, skoro svakog dana se pojavi neki novi, možda i naletite na nekog? Svratite usput do Dušanke Pilipović, u Nine Marković, nije vam to ni desetak koraka odavde. Ona je povukla nogu, što se ono kaže, i prva prodala kuću Arapima.

I zaista, ni minut po umarajućoj sparini stigosmo do dvospratne kuće u ulici drvoreda. Niko ne odgovara na pozdrav s ulice. Ulazimo u dvorište, avetno prazno, bezglasno...
- Gosođo Dušanka! - dozivamo pod jedinim otvorenim prozorom. Pojavljuje se starija, ne previše raspoložena, ali uglađena žena. Medijska zvezda Prigrevice, preumorna od neželjene pažnje...

- Nemojte, ljudi, više, molim vas! Pa nisam čudo na tri noge ako sam prodala kuću Arapima, aman - već odgovara, neupitana, već zna šta neznance interesuje.

- A šta je trebalo da uradim?! Sin mi je već 20 godina u Kanadi, sama sam, već u godinama, odavno pokušavam da prodam sve ovo i kupim neki stančić, što ću napokon i da učinim! Obe kuće, ova spratna i ona stara, „švapska“, već su pred raspadanjem. Nemam više snage da ih održavam, a ispade kao da sam dovela teroriste u selo iako godinama, rekoh, pokušavam da ih prodam - iscrpljena i nevoljna kaže da je reč o uglađenoj i bogatoj arapskoj gospodi, četvorici što lekara, što inženjera, stacioniranih u Ujedinjenim Emiratima, dok će im daleka Prigrevica biti tek povremeno odmorište, zelena oaza, ono što u domovini nemaju, osim suvog keša i namere da ga utroše...

- Koliko sam shvatila, srušiće obe kuće i zidaće nešto novo, ali to je njihovo, ne interesuje me! Samo tražim malo mira u starosti, ne treba mi sve ovo - rastajemo se na stepeništu kuće, koje uskoro neće biti, a onda dodaje ispraćajući nas:
- Ne znam zašto se selo toliko poplašilo, pa i naši kad odu preko kupe nekretnine i niko ne organizuje proteste protiv njih! Arapi su kupili svega četiri kuće i odustali svesni da su meštani protiv njih i ne žele da prave probleme sebi i drugima.

Gospođa Dušanka je ujedno i jedina koja otvoreno priča o prodaji kuće. Ostalih porodica kažu uveliko nema na nekadašnjim kućevnim pragovima, dok selo i strepi i miruje, kako ko... Zapravo, da nije proglasa na oglasnoj tabli u centru sela, ni po čemu se pregrevička svakodnevica ne bi izdvajala od rutine ostalih sela!
Naime, proglas poziva seljane da se danas okupe u centru na protestu kako bi apelovali da se prestane s prodajom kuća i „sačuva selo“! Niko ne zna ko stoji iza proglasa, tako barem kažu, ne mareći previše za njega.
- Slažem se da ne treba prodavati, ali nikome ne mogu zabraniti niti zameriti ako to učini! Ovde sam izbegao iz Hrvatske posle „Oluje“, odlično znam šta znači otići sa svog, a tako smo i Kosovo „izgubili“ - prodajom kuća, jedne po jedne, pa... - ponovo smo u kafani, slušamo mišljenje konobara, seoskog hroničara, ljubaznog i nasmejanog kafedžije Nikole.

Nije usamljen, nikako, selom uglavnom vlada stav da ne treba prodavati, ali istini za volju niko nije isključiv, ljutit, nema u njihovim rečima ni trunke mržnje prema strancima, već bojazni da će se selo razvejati, a u nevolji je i sastavljeno po onom ratu, partizanskom cokulom!

- Nek kupuju, pa šta?! To su fini i kulturni ljudi, neće nas pojesti! Dobro nam došli, što se mene tiče... - stadosmo uz tri „lubeničarke“ pri kraju sela, u hladovini razgranalog drva.
Niko ne pazari, ali kao da ne mare, naići će valjda neki platežniji kupci bostana, oni za koje se priča da dolaze i dovode po osmoro dece, nekolo žena i dah pustinje u usnulu, mirnu vojvođansku pitominu...