Gotovo svi koji su rođeni u Srbiji znaju za Prokletu Jerinu. Njeno ime je neizbrisivo vezano za izgradnju Smedereva, tadašnje nove srpske prestonice, koje je sagrađeno u rekordnom vremenu upravo zahvaljujući Jerini, koja je navodno bez milosti terala narod da gradi. U odnosu na raširenost mita o Jerini, mali je broj ljudi koji znaju da je bila žena despota Đurđa i da se zvala Irina Kantakuzen.


Ne zna se tačno godina njenog rođenja, uzima se približno da je to 1400. ili koja godina ranije. Njen otac je bio Dimitrije Prvi Kantakuzen, koji je imao titulu sevastokratora i despota Moreje. Za Đurađa se udala 1414. u Vučitrnu. Imala je petnaestak godina, dok je on bio 20 godina stariji. Početni brak iz interesa je u međuvremenu prerastao u ljubav i privrženost. Odmah po smrti despota Stefana Lazarevića, Đurađ je po pređašnjem ugovoru morao da prestoni Beograd ustupi Ugrima.

 

Od sultana Murata Drugog dobio je dozvolu da na ušću Jezave u Dunav podigne novu prestonicu. Mnogima nije bila jasna svrha izgradnje ove ogromne tvrđave, pa su to pripisali Jerininom hiru, tim pre što je radovima upravljao njen brat Đorđe Kantakuzen, a pomagali su mu braća Toma i Andrija. Koliko je takvo razmišljanje bilo rašireno, vidi se i po tome što je još nekoliko građevina nazvano Jerininim, iako su van granica države u kojoj je živela. Podizanje grada takve veličine iziskivalo je nadljudske napore. Priča se da je Jerina žene, decu, starce, čak i trudnice terala da nose težak kamen, i to je prvi razlog zbog koga je u narodu prozvana Prokleta Jerina.


Međutim, dugačak je spisak zlodela koja joj se stavljaju na dušu. Da je narod terala da nosi vruć hleb s ruke na ruku, od čega su gorele ruke, da je ubirala porez u obliku kravljih jezika jer je samo to volela da jede, da je oduzimala jaja svim srpskim seljacima. Ostala je poznata i po tome što je branioce Smedereva 1459. godine ostavila bez hrane, koju je prema pričama prodala da bi namakla novac za neke svoje potrebe.


Navodno, upravo je ona imala odlučujući uticaj pri slanju ćerke Mare u turski harem. Ne mogavši da se na drugi način nagodi sa Turcima, Đurađ je udao ćerku Maru za sultana Murata Drugog. Iako je to isto, zarad mira, pre nje uradila kneginja Milica, Jerina je proglašena izdajicom, a Milica sveticom. I to nije sve. Zbog nje su i stradali i sinovi Stefan i Grgur, jer je majka poslala svoje sinove kod sultana u službu ne bi li joj odatle slali novce za dalju izgradnju, kojom je, prema pričama, bila opterećena. Onda je sultan Murat, bez obzira na to što je kao zalog mira dobio despoticu Maru, poželeo i zemlju njenog oca. Sultan je oslepeo Grgura i Stefana jer su presreli poruku koju je Đurađ iz izgnanstva uputio sinovima, nadajući se da će uspeti da povrati državu.

 

Žrtva narodnog predanja?

Iako je uvreženo mišljenje o Jerini generalno kao beskrupuloznoj vladarki, ima i mišljenja da ona nije bila zla, već da je rđav glas stekla zato što je u srpsku zemlju došla kao tuđinka u jedno od najtežih vremena. Narodni gnev je išao dotle da joj je prišio i veoma uverljiv motiv - ona sebi gradi dvore nalik onima koje je ostavila u svojoj dalekoj otadžbini. Jerinino visoko i strano poreklo, boravak brojnih stranaca kao rukovodilaca na gradnji Smedereva pretvaraju je u objekat mržnje. Ono što je nesumnjivo, Jerina je epitet “prokleta” dobila zahvaljujući narodnom predanju. Sa druge strane, u nauci, Jerina Branković se spominje kao najtragičnija ličnost naše srednjevekovne istorije. Umrla je u Rudniku 1457. ne zna se ni kako ni od čega. Neki izvori navode da je najmlađi sin Lazar otrovao majku.