Prva kneginja obnovljene Srbije Ljubica rođena je 1788. u selu Srezojevci. Za Miloša se udala 1804. Imala je 21 godinu, dok je on bio pet godina stariji. Mnogi su se čudili tom venčanju jer je Ljubica bila iz ugledne i bogate kuće Vukomanovića, a Miloš nije imao ni svoj dom. Međutim, već tada su ga cenili zbog hrabrosti i videli kao ustanika protiv Turaka. Ljubica nije imala dilemu, pričala je da je Miloš predodređen za gospodara Srbije. U braku s njim provešće 37 godina i rodiće mu osmoro dece, među njima i naslednika prestola Mihaila.

 

Pokroviteljka Vuka Karadžića

Kažu da je umela da razgovara s narodom i da je bila voljena u narodu, te da su je oni zbog toga zvali “Velika Gospođa”, i prvi put u istoriji bili spremni da ako kojim slučajem Miloš strada, knjeginja Ljubica preuzme vođenje države. Često je zauzimala stav u politici i često ga javno isticala. Zbog toga je nekoliko puta dolazila u ozbiljne sukobe sa Milošem. Svesna da dolazi novo doba i da će Srbiji trebati obrazovani ljudi, pomno je pazila ne samo na obrazovanje svoje dece već je pomagala i školovanje druge dece, da bi bila korisna svome narodu. Često je protivrečila Milošu, kojem su se na glavu peli književnici neprestano tražeći novčanu pomoć. On ih je terao, a Ljubica i pomagala. Bila je glavni pokrovitelj Vuka Karadžića.

Bila je snažna, samostalna i uticajna žena, ali i veliki oslonac mužu. U vreme izbijanja Drugog srpskog ustanka, dok je služila Miloša i vojvode koji su razgovarali o tome šta im je dalje činiti s Turcima, Ljubica im je rekla: “Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo!“ Priča se da je u to vreme za pojasom uvek nosila dva pištolja. Iako takva, Ljubica je bila skromna i pobožna žena, koja je čineći dobra dela htela da pridobije milost božju za svoju porodicu. Bila je stroga, ali veoma pravdoljubiva žena. Gajila je ogromnu ljubav prema svom narodu i otadžbini.


Od svih Obrenovića koji su bili proterani iz zemlje, Ljubica se poslednja povukla, pokušavajući da spase dinastiju. Kada je, po propasti Prvog srpskog ustanka, Miloš hteo da je pošalje s decom u Crnu Goru ili Nemačku, odbila je to govoreći: “Živa neću iz svoga zavičaja, a mrtvu me mogu i psi izesti.” Godine 1815. sklonila se sa decom i manastir Nikolju. Tu je zaklela jednog momka da, ako ih Turci nađu, ubije sve da im ne bi živi pali u ruke. Koliko je bila privržena svom narodu, govori podatak da je sinu Mihailu na samrti poručila: “Sine, majka te ostavlja u amanet narodu tvome, koji je dokazao da te ljubi. Ljubi, sine, i ti svoj narod više nego samog sebe.”


Poznato je, međutim, da je bila i veoma napaćena žena koja je teret bračnih nesuglasica i tragedija nosila dostojanstveno. Miloš je bio veliki ženskaroš i Ljubica je zbog toga veoma patila. Kneževa kuća smatrala se cela narodnom i silan narod je dolazio kod kneza. Došla je tako jednom kod Miloša Petrija, žena izuzetne lepote, i zamoli ga za pomoć. On ju je tada ostavio na dvoru da pomaže Ljubici dok navodno reši njene probleme.


Da li zbog njenog problema koji nikako nije mogao da reši ili opčinjenosti njome, te muke su se suviše dugo rešavale, a ljubav između Miloša i Petrije je cvetala. Nedugo potom, Petrija je rodila ćerku. Ljubica je do tada rodila četvoro dece, sina, koji je umro kao dete, i tri ćerke, a zli jezici su preneli priču kako Ljubica ne može da ima više dece, da treba naslednik, i da Petrija to može da mu podari. Nije to bila nijedina njegova ljubavnica, međutim, više od toga “što juri suknje”, brinule su je ambicije pojedinih koje su se borile da zauzmu mesto knjeginje. Prema pričama, Petrija je rodivši dete postala obesna i otvoreno govorila da će izbaciti Ljubicu iz Miloševog života. Na sreću, Ljubica je nedugo zatim ponovo ostala u drugom stanju, što joj je vratilo samopouzdanje, pa je posle jednog drskog Petrijinog ispada ovu ubila iz pištolja. Miloš je dugo patio za Petrijom, ali je Ljubici ovo ubistvo oprostio. Ipak, kad je oružje potegla i na drugu njegovu ljubavnicu, naredio je da je izbatinaju.

 

Došla Milošu glave

I pored sve ljubavi i privrženosti prema mužu, upravo je Ljubica bila ta koja je odlučujuće uticala da se on svrgne s vlasti. Odnosno, ona je podržala zaveru takozvanih ustavobranitelja, Miloševih protivnika, da mu se oduzme vlast i koji su ga na posletku udaljili iz zemlje. Miloš joj to nije zamerio, šta više, odlazeći iz zemlje sa Savskog pristaništa, iako su mnogi došli da ga isprate, samo se s njom pozdravio i od nje zatražio oproštaj zbog nepravdi i bola koji joj je naneo. Međutim, kada se razočarala u vladu ustavobranitelja, Ljubica je organizovala zaveru da Miloša vrati. U tome nije uspela, pa je zajedno sa sinom Mihailom proterana. Godinu dana kasnije, 1843, umrla je u izgnanstvu, u Novom Sadu, tada austrijskom carstvu. Knez Mihailo ju je sahranio u manastiru Krušedol.