Na imanju braće Rajka (37) i Branka (42) Batakovića u Ojkovici kod Nove Varoši jesenas su brektali motor „aran“ i vršalica „zubčara“, a da se ovrše ječam pomogle su komšije i rođaci iz tri susedna sela. Starije meštane to je podsetilo na sedamdesete godine prošlog veka kada je mašina prvi put u ovim krajevima počela da odmenjuje konje u vršidbi, dok su mlađi mogli da vide kako su se nekada punili ambari.

Zadruga Batakovića sa 11 članova, od kojih je šestoro dece, najbrojnija je u ovom delu opštine.

- Posadili smo ječam na pola hektara u brdima iznad Zlatarskog jezera, ali kombajn ne može u njivu na strmini pa se dovijamo kao što su radili otac Radoljub i deda Zdravko. Muka je živa i skoro da se nema računice sejati i žnjeti. Prihodi sa njive prljuše ne mogu da podmire ni osnovne troškove, ali opet nam žao da zapustimo njivu koja je hranila i naše stare. Parcelu koju ne obrađuješ brzo osvoje šepurak i kleka - kaže Rajko Bataković, mlađi od braće.

Kako bi ovrli ječam na guvnu iznad zaseoka, Batakovići su morali da očiste i podmažu zarđale i davno zaboravljene mašine. U planinskim selima još samo retki seju žito na neprstupačnom terenu, pa za poljoprivrednu mehanizaciju ovog tipa gotovo da nema posla. „Aran“ je nekada pokretao i strugaru Batakovića, ali su ga zamenile savremenije mašine, pa je poslednjih 15 godina proveo u korovu i trnju.

Pusta sela

- Nažalost, više nema ovakvih moba. U selima se sve više gase ognjišta i čitavi zaseoci su ostali pusti, pa čovek često nema kome ni „dobar dan“ da nazove, a kamo li šta drugo. A ne tako davno dok se još sve uglavnom radilo ručno, domaćinu je znalo da u pomoć pritekne i po dvadesetak komšija, a oralo se, okopavalo, kosilo i želo uz pesmu i šalu mobe – kaže Slađan Radmilović (51) iz Trudova.


- Mada je proizveden još pre šest decenija i danas radi bez greške. Zahuktao se iz prve, a pali se na „ćik“, odnosno uz pomoć zapaljene krpice natopljene naftom, kurble i mišica meštana koji potežu kaiš vršalice. Ovo je poslednji od tri „arana“ koji smo svojevremeno imali u domaćinstvu, a sačuvan je samo pukim sličajem. Imali smo i vršalicu, ali je i ona završila u starom gvožđu pošto ju je pregazilo vreme - priča Branko Bataković.

U penziji je godinama bila i „zubčara“ komšije Miroslava Popovića (70). Od 1975. godine kada je kupio prvu vršalicu on je na usluzi meštanima planinskih sela.

- Međutim, od pre dvadesetak godina kada su kombajni krenuli po selima za mene nema posla, a znao sam da dnevno ovršem i preko 20 tovara žita. U poslednje dve godine ovo je na žalost prvo žito koje vršem, a prestao sam čak da je koristim i za sopstvene potrebe. Mada je bilo ponuda odbio sam da je prodam. Pomogla je da iškolujem decu a i laka je za održavanje, pa je čuvam zlu ne trebalo – kaže Popović.