Mark i Paja hodajući za decu stigli nadomak Crne Gore! (FOTO)

Mark se na ovaj put odlučio ne bi li animirao ljude da pomognu da se prikupi novac za kupovinu infuzomata za dečje odeljenje Instituta za onkologiju u Beogradu.

Oni će, kao i srpska vojska pre sto godina, pešice otići na Krf, a onda se preko Kajmakčalana vratiti za Beograd. Za taj put od 2.000 kilometara trebaće im četiri meseca.

Četrnaestog dana Mark i Paja stigli su do Dobruna u Bosni.

- Bio sam ovde odavno, kada sam s Crvenim krstom donosio pomoć, ali smo tada morali da prolazimo kroz kontrolne punktove, pa sam pešačio 200 metara do sledećeg. Tada sam naišao na jednog kršnog dvometraša, kapetana, koji je izapao da me pozdravi. Bio je crvenokos i zarastao u vraud, kao i ja tih dana. Nasmešili smo se jedan drugom, rukovali sa sve četiri, kao što to rade stari prijatelji. nikada to neću zaboraviti... A danas sam bio na istom mestu, koje mi je probudilo ta sećanja - počeo je opis četrnaestog dana pešačenja Mark.

- Ovaj deo sveta s nama Keltima povezan je na više načina. Danas sam ušao u Bosnu bez ikakvih problema, pratili smo rečicu koja krivuda kroz doline i pravi neverovatan pejzaž. Skrenuli smo levo kod Dobruna i krenuli prema Priboju, a temperattura je bila između 30 i 38 stepeni. A čuo sam da je u mom Dablinu 9 Celzijusa i da pada kiša... - konstatovao je veseli Irac.

Ono što mu se posebno svidelo jesu prijatni ljudi koji njega i Paju pozdravljaju na svakom koraku.

- Svašta nas zapitkuju i prijatni su. Naišao je i jedan tip u "golfu" iz 1988. godine, Kada nas je video pitao je kuda smo krenuli. Ukratko sam mu objasnio priču, a on nas je pozvao da popodne budemo njegovi gosti. Razmišljali smo sekundu i pristali, pa smo otišli kod njega kući, koja nam doduše nije usput, ali je istorijski veoma vredna. Pričali smo o svemu, a onda me je pitao zašo mi u Irskoj govorimo engleski. Dobro pitanje, objasnih mu da je tako već 500 godina, a on mi je rekao da oni posle 500 godina pod Turcima ne pričaju turski. Hmmm... Nisam znao šta da odgovorim. A onda sam se iznenadio kada je počeo da mi priča o irskoj istoriji, o tome koliko je ljudi napustilo Irsku pre 160 godina, kada je populacija pala sa sedam na 4,5 miliona stanovnika. Čovek zaista mnogo zna - zaključio je Mark.

Nakon toga je Mark njemu ispričao čitav istorijat koji stoji iza poduhvata na koji se odlučio. Popili su čaj, pojeli kozji sir i kajmak te, kako je konstatovao, "najslađi paradajz i pileću supu sa domaćim hlebom".

Njihov domaćin Miloš na kraju druženja poklonio im je kalendar povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata, s posvetom na ćirilici.

- Krenuli smo dalje. Bilo je veče, pa smo se ulogorili na brzaka. Sledećeg dana smo krenuli kasnije. Svratili smo do pijace, pa produžili prema Pljevlji u Crnoj Gori. Put je bio veoma miran i tih, pa se Paja dosta smucao okolo i zabavljao. Sreli smo mnogo ljudi koji su nas nudili kafom, pivom ili rakijom i bilo je teško odbiti ih... Ali da smo svakome rekli "da", ne bismo još otišli odavde - kroz smeh je konstatovao Mark i dodao da je oduševljen gostoljubivošć naroda.

- Nakon nekog vremena smo prošli uz predivnu hrastovu šumu i u daljini ugledali velianstven prizor - planine i klisuru od kojih zastaje dah! Fotografije jednostavno ne mogu da pokažu kolika je to lepota! Napravili smo dužu pauzu da uživamo u prirodnim lepotama, a onda produžili za Crnu Goru - zaključuje Mark ovaj deo svog epskog putešestvija.